Кочићева награда Предрагу Лазаревићу

БAЊA ЛУКA - Добитник овогодишње “Кочићеве награде”, коју је додијелио жири у саставу магистар Душко Певуља, предсједник, академик Бранко Милановић, Цвијетин Ристановић, Ранко Павловић и Мирко Вуковић, чланови, јесте бањолучки интелектуалац, књижевни критичар и театролог Предраг Лазаревић.

Истичући допринос Предрага Лазаревића тумачењу српске књижевности, предсједник жирија Душко Певуља је нагласио је да је Лазаревић у својим књигама и многобројним текстовима писао о Светом Сави, Доситеју Обрадовићу, Борисаву Станковићу, Бранку Ћопићу, Иви Aндрићу, Добрици Ћосићу, али и о Петру Кочићу.

- Приступ књижевности професора Лазаревића плијени аналитичношћу, продубљеношћу, херменеутичком усмјереношћу ка оним кључним мјестима у анализираним текстовима из којих се докучује њихов смисао и значење. Таква мјеста су, веома често, као у Aндрићевом случају, стратегијски сакривена - истакао је Душко Певуља.

Лазаревић, додао је он, читање схвата као изразито стваралачки чин, па су његови текстови, као својеврсни записници тог читања, веома често вриједности за себе и никада без остатка подређени предмету анализе.

- У посљедње двије деценије Лазаревић се својим текстовима и јавним наступима ангажовао на артикулацији и рјешавању српског националног питања, поново актуелизованог разбијањем друге Југославије. У постдејтонском периоду БиХ Предраг Лазаревић стаје у одбрану демократских права српског народа, не штедећи се у борби против неистина, клевета и фалсификата - рекао је Певуља.

Професор Лазаревић је за “Глас Српске” рекао да му “Кочићева награда” много значи, јер је његова породица многим везама спојена са Кочићевом породицом.

- Оно што мене највише привлачи том човеку, борцу Петру Кочићу, јесте чињеница да сам постао свестан да је он више савремен данас него што је то био у свом времену. Када ово кажем, мислим на његову приповетку “Змијање”, која је својеврсна метафора данашњег савременог тренутка - казао је професор Предраг Лазаревић.

У више наврата се, истиче Лазаревић, враћао Кочићу и наново га ишчитавао, у више наврата је и писао о њему и његовој беспоштедној борби против царских зулумћара. Лазаревић је, каже, у једној својој студији указао и на елементе хришћанског експресионизма.

Осврћући се на своју борбу за свеукупна права српског народа, а осврћући се на Кочићеву реченицу “Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас”, Лазаревић указује на то да, као интелектуалац, није имао право на ћутање.

- Побегао сам 1941. године из Бање Луке у Београд, јер је то био једини начин да спасем главу. По завршетку рата вратио сам се у Бању Луку. Када је 1991. године почела да тиња ватра рата и мржње и када сам схватио да се на овим просторима сасвим лако може поновити 1941. година, схватио сам да немам право на ћутање. И тада сам почео да говорим - закључио је Предраг Лазаревић.

На Кочићевом трагу

- У свом ангажману професор Предраг Лазаревић је у потпуности на Кочићевом трагу, а вријеме с краја двадесетог вијека болно се, у многим елементима, подудара са почетком двадесетог вијека, временом када је дјеловао и Петар Кочић - рекао је Душко Певуља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.