Клер Ви­гфол: Ти­ши­на гла­сни­ја од зву­ка

Крат­ка при­ча је ве­ома за­не­ма­ре­на у свјет­ској књиже­внос­ти, на­ро­чи­то у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји. Ов­дје је го­то­во не­мо­гу­ће обја­ви­ти збир­ку при­по­вје­да­ка, јер из­да­ва­чи ми­сле да та­ква књига не­ће до­жи­вје­ти ус­пјех на тржи­шту. Мно­ги ми­сле да су при­че мање ври­је­дна књиже­вна фор­ма, "ла­кша" ка­те­го­ри­ја не­го ро­ман и не пре­тје­ра­но озбиљна.

Ово је за "Глас Српске" ре­кла ен­глес­ка књиже­вни­ца Клер Ви­гфол, ко­ја је не­да­вно осво­ји­ла На­ци­онал­ну на­гра­ду за крат­ку при­чу Ра­ди­ја Би-Би-Си.

* ГЛAС: Ко­ли­ко Вам зна­чи на­гра­да ко­ју сте до­би­ли?

ВИ­ГФОЛ: Ри­јеч је о нај­зна­чај­ни­јој свјет­ској на­гра­ди за крат­ку при­чу. При­знање ми је, та­ко­ђе, до­ни­је­ло мно­го ви­ше са­мо­по­уз­дања у пи­сању. Књигу сам пи­са­ла угла­вном у оса­ми и ри­јет­ко сам би­ло ко­ме по­ка­зи­ва­ла при­че, та­ко да је за­пањују­ће зна­ти да је то­ли­ко мно­го људи про­чи­та­ло или слу­ша­ло мо­је ра­до­ве, ко­ји, пре­ма њихо­вом мишљењу, за­слу­жу­ју на­гра­ду. Осје­ћај је по­се­бан, јер та­да схва­та­те да ваш рад не­што зна­чи за дру­ге. Због то­га сам ве­ома сре­ћна.

*ГЛAС: За­што се сти­че ути­сак да у Ва­шим при­ча­ма прео­вла­да­ва мра­чна атмо­сфе­ра?  

ВИ­ГФОЛ: Да, изне­на­ди­ло ме што су кри­ти­ча­ри, го­во­ре­ћи о мо­јим при­ча­ма, ко­рис­ти­ли пој­мо­ве као "му­чно", "узне­ми­ру­ју­ће" или "при­је­те­ће". Ми­слим да ни­сам на­пи­са­ла та­ко мра­чну књигу, јер при­по­ви­јет­ке ос­тављају при­ли­чно ли­јеп ути­сак на чи­та­оце. Пре­тпос­тављам да у њима има по­ма­ло на­сиља и по­ти­сну­тих емо­ци­ја, али та­ко­ђе мно­го пи­шем о по­ро­ди­ци и одно­си­ма изме­ђу ро­ди­теља и дје­це, а не­ки од тих одно­са су ве­ома дирљиви. Ва­жни су ми сло­бо­да и пра­во изра­жа­вања, као и сви­јест да је оно што нас чи­ни људи­ма мо­гу­ћност да до­но­си­мо мо­рал­не одлу­ке, би­ле оне до­бре или ло­ше.   

* ГЛAС: На ко­ји на­чин у Ва­шим при­ча­ма ко­му­ни­ци­ра­те са чи­та­оцем? На­зив Ва­ше књиге - "The Loudest Soul And Nothing" ("Нај­гла­сни­ји звук, а за­тим ни­шта") - го­во­ри не­што о то­ме.

ВИ­ГФОЛ: Оно што је за­је­дни­чко мо­јим при­по­ви­јет­ка­ма јес­те да пре­су­дне еле­мен­те пре­ћу­тим или је­два на­го­ви­јес­тим. Ми­слим да то мо­же про­ћи у крат­кој при­чи, али у ро­ма­ну мо­же раз­бје­сни­ти чи­та­оце. Ри­јеч је о крат­кој фор­ми у ко­јој је не­мо­гу­ће ис­ка­за­ти баш све и то је је­дна од ка­ра­кте­рис­ти­ка због ко­јих је крат­ка при­ча та­ко за­нимљива. Оно што изос­та­ви­те је ис­то та­ко ва­жно као и оно што уврсти­те у при­чу; мо­ра­те да на­пра­ви­те ра­вно­те­жу ко­ја ће чи­та­оца ос­та­ви­ти за­до­вољним. То зна­чи да чи­та­оци мо­ра­ју да са­ми по­пу­не пра­зни­не. Због то­га је та­кво ис­кус­тво мно­го зна­чај­ни­је, јер њихо­ве реа­кци­је ће уви­јек би­ти ра­зли­чи­те од осо­бе до осо­бе и за­сно­ва­не на влас­ти­том жи­во­тном ис­кус­тву. 

Ха­ниф Ку­реј­ши тек тре­ћи

На­ци­онал­на на­гра­да Ра­ди­ја Би-Би-Си до­ди­јељена је по тре­ћи пут, а ра­злог због че­га је осно­ва­на је ре­афир­ма­ци­ја крат­ког жан­ра. О зна­ча­ју на­гра­де и ус­пје­ху Клер Ви­гфол нај­боље го­во­ри по­да­так да је Ха­ниф Ку­реј­ши при­је дви­је го­ди­не осво­јио тек тре­ће мјес­то.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.