Кентаур

Углавном је спокојан и благ, израз људског лица пред коњем. Поред тога, честа су изричита испољавања благонаклоности људи према тој животињи. Свакако да постоје и рђава искуства, и страх од непредвидивости, и ћудљиви коњи, и ћудљиви људи, и приврженост другим врстама која у коњу види изопачену омиљену врсту; без обзира, коњ без потешкоћа оставља на човјека пријатан утисак. Времешност блискости ове двије врсте, потврђена непрекидним низом свједочанстава од давне прошлости до данас, указује на њихову уску судбинску повезаност, неупоредиво ужу од оне која поред њих обухвата и све остало. Мислим да је ријеч о упрезању.

Макијавели савјетује владара да буде превртљив и да изазива страхопоштовање, упућујући га на животињске ћуди лисице и лава. Он притом подсјећа на наводе старих писаца о томе како је Aхилеја и многе друге древне јунаке васпитавао кентаур Хирон. Имати за учитеља полуживотињу-получовјека, каже Макијавели, значи да се владар мора знати послужити и животињском нарави, односно преваром и силом, као и људском, односно законом, према потреби. Митологија је, у односу на укупност животињског свијета, изабрала мали број животиња које је укрштала са човјеком: лава за Сфингу, пса за Aнубиса, бика за Минотаура, птицу или рибу за Сирену; али је од свих њих једино получовјеку-полукоњу кентауру Хирону недвосмислено додијелила улогу просвјетног радника. Aко и јесте истина да је он појединима скретао пажњу на дјелотворне особине других животиња, остаје оно значајно властито искуство човјека-коња које може бити од користи за све људе и све коње. Мислим да се ради о упрезању.

Свако ко посматра коња, са становишта човјека, запажа у тој животињи извјесну напрегнутост која се, опет са становишта човјека, упрезањем може усмјерити ка одређеном циљу. Таква је у највећој мјери и била судбина коњска. Таква је, међутим, и судбина људска. Будући да је упрегнут и сам, човјек лако увиђа издашне могућности за упрезање коња, које од давнина упражњава. Вуче коњ, вуче човјек, некад сарађују, некад ситнији израбљује крупнијег, некад свако гледа своја посла, увијек према неком циљу.

Што се тиче човјека, о циљевима се расправља, нагађа и умује, од вајкада и до у недоглед, док се начини на које човјек може бити упрегнут своде на унутрашњи и спољни, или собом-упрегнутост и другим-упрегнутост. Кајас је човјеку суђен и колико год главом махао, не може га одбацити, он га само може осјећати у својим рукама, с поузданошћу осјећања таквом каква је. С друге стране, за сваки наговјештај испуштања кајаса одмах никне шума руку спремних да га преузму.

У овом смислу, човјек-коњ, као учитељ људи, сопственом појавом представља примјерно отјелотворење бића које себе, као коња, упреже оно само, као човјек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.