Камен у заносу

Господ хтједе да овдје каткад гледам овакво приказање: гледах анђела покрај мене на лијевој страни, у тјелесном обличју, што обично не видим осим чудом; мада ми се често указују анђели, то није тако да их видим, него као оно приказање што га првобитно поменух.

У овом приказању хтједе Господ да га видим овако: не бјеше велик, него мали, лијеп веома, лица тако успламтјелог да се чинило да је један од оних узвишених анђела што изгледају да читави пламте. Мора да су они што их зову херувими, мени своја имена не говоре; него видим да на небу толико разноликости има међу анђелима, једнима и другима, и осталима, да не знам шта бих рекла. Видјех му у рукама дугачку златну стријелу, и чинило се да на врху ковине гори пламичак ватре. С њом као да ми прободе срце неколико пута и досеже до моје утробе. Кад је вадио стријелу, чинило ми се да с њом и изнутрицу вади, и оставља ме цијелу успламтјелу у великој љубави Божјој. Тако силан бјеше бол, да ми изнуди оне вапаје, и тако преобилна бјеше благост што ми је изазивала тај огроман бол, да нема жеље да он престане, нити душу усрећује ишта мање од Бога. Није то бол тјелесни него духовни, мада је дијелом њим обузето и тијело, чак подоста. То је тако њежно удварање између душе и Бога, да молим његову доброту да га пружи на уживање сваком ко би помислио да лажем. Оних дана кад се ово збивало била сам као заглупљена. Нисам хтјела да гледам ни да говорим, него да пригрлим моју патњу, која за мене бјеше слава узвишенија од свих оних које садржи све што је створено. То доживјех неколико пута, кад хтједе Господ да ми дођу ове обузетости тако снажне, да чак и кад сам међу људима била нисам могла да им се отмем...

Овако (у мом преводу) своје искуство мистичног заноса описује шпанска светица из шеснаестог вијека, Тереза де Aвила, у књизи коју је написала о свом житију. Њен покушај да искаже своје несвакидашње искуство и да га живо дочара читаоцима књиге о њеном животу наишао је на подједнако несвакидашње саучесништво, већ средином наредног, седамнаестог вијека, када је италијански, барокни, свестрани умјетник, Ђан Лоренцо Бернини, исклесао у бијелом мермеру, три и по метра висок, задивљујући приказ мистичног приказања које је описала Тереза. Чудесан занос светице захватио је и вајара, њен занос постао је његов, и он га је чудесним умијећем преточио у камено дјело, као издашан извор из којег тај занос непрестано избија и чудесно се улива у посматрача дјела. Кад се доживљај светице, руке вајара и пажња посматрача споразумјеше с каменом, он у заносу рече, и никад не порече, да у њему наш најизузетнији тренутак заноса траје као постојано расположење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.