Како је Нушић оживио сарајевско позориште

Каријера Бранислава Нушића била је турбулентна, бременита разним изазовима и невољама, обиљежена сукобима са властима, несхватањем средине, тешком и стресном државном службом, а на крају и страшном породичном драмом. Након Великог рата у којем му гине син јединац, те ужасних слика повлачења кроз ледене врлети Албаније, пао је у тешку депресију. Његово перо је задуго било суво, све док није ту огромну бол 1921. преточио у потресну књигу "Деветсто петнаеста - Трагедија једног народа". Ова потресна драматична проза је споменик српском ратном страдању, али и његов мукли јаук за изгубљеним дјететом.

У том тешком поратном периоду Нушић се покушавао емотивно опоравити послије проживљене трагедије. Вјерујући да ће кроз рад лакше пребродити то море туге у њему и побјећи од страшних ратних траума, прихвата функцију првог начелника Уметничког одсека у Министарству просвете. Потом одлази и у Сарајево јануара 1925. како би као управник подигао на ноге тамошње прво професионално позориште у БиХ, које је он свечано отворио четири године раније.

Али ствари се баш и неће одвијати у складу са тим очекивањима, за шта ће се побринути локална бирократија и одређена политичка трвења.  Критичари су преко новинских страница "Вечерње поште" и "Народног јединства" водили праву хајку против њега и његове управе, видно мотивисани и политичким разлозима. Неки од локалних моћника су му се светили јер није пристао да у позоришту ухљеби њихове неталентоване  полуписмене рођаке и скутоноше. Стога су кочили новчану дотацију позоришту, а чак су и средства владе из Београда, упућена за ту намјену, усмјеравали на другу страну. Поред тога, позориште је оптерећивано разним апсурдним наметима, попут фамозне "калдрмије", накнаде за коришћење градских путева.

Нушић позориште затиче на стакленим ногама, са великим дуговима. Глумци мјесецима нису примали плату, није било угља за гријање и слично. Сила га је јада убила у рјешавању ових проблема, што је оптерећивало његову превасходну мисију дизања умјетничког нивоа позоришта, уз стварање културног миљеа за формирање и профилисање широке позоришне публике. Био је присиљен да своју стваралачку енергију троши на разне баналности у рвању са локалним властима и зато је неријетко дјеловао резигнирано и зловољно.

"ВАШАРСКИ ЗАБАВЉАЧ"

Ускоро га "Вечерња пошта" назива "вашарским забављачем", који форсирањем "лаког програма" (оперете, мелодраме и комедије) потцјењује интелектуални ниво сарајевске публике.  Он им преко новина отписује да је то садашња нужност, јер је неопходно репертоар прилагодити широј публици ради обезбјеђења стабилних прихода.  Поручује да се не можемо заносити високопарним класицима на коме инсистира набијеђена квази елита, већ треба постепено едуковати што ширу публику да би временом прихватила и озбиљнији класични програм.

Управо је публика то изванредно прихватила као и његово форсирање домаћих аутора попут: Светозара Ћоровића, Александра Палавестре - Јунгића, Алексе Шантића, Јована Палавестре, Михаила Мирона и других.

Противници га прозивају за "београдизацију" (читај србизацију) позоришта кроз гостовање "скупих" београдских глумаца. Поред финансијских налазили су чак и естетске замјерке глумачким звијездама попут Љубинке Бобић, Жанке Стокић и Добрице Милутиновића. Узалуд је упорно објашњавао да велика глумачка имена као и комедије пуне позоришну салу и празну касу. Међутим, и данас се многи либе да правим именом назову позадину напада на Нушића. Политичка сцена у Сарајеву је током двадесетих година била врло нестабилна и дубоко поларизована националним, регионалним и вјерским подјелама, чему је свесрдно кумовала претходна аустроугарска власт. 

Насупрот томе, "Српска ријеч" је писала о Нушићу с великим поштовањем, као симболу патриотизма и борцу за српску културу и политичко јединство. Нушић је у широким српским круговима доживљаван не само као један од најпопуларнијих књижевника Балкана, већ и као национални трибун, стуб одбране српства, који је у Београду данима предводио демонстрације против анексије Босне, држећи чак 27 патриотских говора. Тај одани српски родољуб, дипломата, културни свјетионик и национални визионар неизмјерно је волио свој народ и био у средишту свих важних националних догађаја. Често су цитиране његове ватрене ријечи: "Отаџбина је мисао, Отаџбина је вјера, а мисао и вјера не умиру". Био је један од главних оснивача патриотске организације Народна одбрана. Није заборављена ни његова ранија тешка конзуларна дужност у Приштини, Битољу, Скопљу и Солуну, када је наш народ у још неослобођеној Старој Србији трпио страшни зулум под Османлијама.

Нушић је у позоришту затекао један неискусан сиромашни глумачки ансамбл, неизмјерно цијенећи њихов самопријегор и спремност да у крајњој материјалној оскудици дају све од себе за подизање професионалне сцене. На пробама је био благ и духовит, чак је и подстицао њихову слободу ка импровизацији. Марљиво их је "ковао и брусио", па је многима његова "академија" помогла да постану врхунски глумци. 

Међутим, њихове плате бјеху срамно "танке" и нередовне, људи су често гладни тумарали градом без динара у џепу. Нушић би им знао подијелити сав свој новац и своје књижевне хонораре из Београда. Био им је као добри отац и чинио све што је могао да им помогне и на умјетничком и на егзистенцијалном плану. Као свједоци његове упорне борбе за њих и позориште исказивали су му најдубље поштовање и оданост. У Сарајево је дошао са најплеменитијом намјером да помогне развоју културе и умјетности, али многи одговорни нису разумјели значај позоришта, а умјетнике су доживљавали као јефтине забављаче. Нушић је једном огорчено изјавио да се град у којем глумци гладују не може сматрати ни културним, ни било каквим центром. Нушић је у Сарајеву покренуо и позориште за дјецу.

Међутим, погрешно је помислити да се Нушић нашао без подршке на тој вјетрометини. Мада је у односу на Београд живио прилично повучено, он је и ту имао широк круг пријатеља који су чинили стварну интелектуалну и културну елиту града. Са њима се скоро свакодневно дружио у сарајевским кафанама, најчешће у Бечкој кафани хотела "Европа". Око његовог стола су се окупљали: Боро Јевтић, Марко Марковић, па драмски писац Милан Ћурчић, затим професор и пјесник Михаило Делибашић и многи други.

Најважнији  "његов човјек" и десна рука био је Боривоје Јевтић, позоришни зналац, књижевник и критичар, врхунски интелектуалац и бивши младобосанац. Нушић га узе за драматурга и посташе најближи пријатељи. Као рођени Сарајлија Јевтић је знао менталитет чаршије, па је умио  отупити оштрице напада на Нушића. Трећи члан Нушићевог "тријумвирата" и још један незамјењиви помоћник био је Марко Марковић, књижевник, критичар и хроничар позоришта, човјек којег је Нушић до краја живота необично поштовао. Неке деликатне разговоре водили би и у Нушићевом стану у Скендерији улици на броју 13.

САРАДНИЦИ И БЛИСКИ ПРИЈАТЕЉИ

Један од Нушићевих кафанских другова био је и сликар Роман Петровић, који је радио као главни позоришни сценограф за вријеме његовог мандата. Он је и нацртао једну необичну Нушићеву карикатуру. Један из плејаде пионира савремене политичке карикатуре, Сарајлија Симо Драшковић аутор је више духовитих радова на тему Нушића и позоришта, а творац је и једне његове чувене карикатуре. Наиме, њу је кафанско друштво славног комедиографа наручило у октобру 1926. за његов 62. рођендан. Када је Нушић примио овај уредно уоквирени поклон, био је искрено одушевљен.

Још један важан стуб сарајевске културе и Нушићев пријатељ и сарадник био је др Богдан Миланковић, оснивач и дугогодишњи директор Сарајевске филхармоније, рођени брат чувеног научника Милутина Миланковића. Нушић му је за најважније концерте широм отворио врата Народног позоришта. Миланковић је био човјек високе интелектуалне културе, школован у Бечу и Паризу. И са  Српским пјевачким друштвом "Слога" Нушић је имао врло интензивну сарадњу. Слога му је била моћан културни савезник, па је редовно у позоришту ангажовао њен чувени хор. Нушић се за кратко вријеме снажно повезао са "Просвјетом" и другим српским културним друштвима која су га са радошћу позивала на своје скупове.

Изузетно образовани митрополит Петар Зимоњић, потоњи свети Петар Дабробосански, један уман, благ и достојанствен човјек, са Нушићем је имао врло присан однос. У њему је Нушић видио моралну вертикалу и јак стуб духовног, културног и просвјетног живота Срба у Босни и Херцеговини.

Нушић је у Сарајеву био близак и са генералом Јанком Вукотићем, тада командантом Босанске дивизијске области. На генераловој сахрани у Београду 6. фебруара 1927, којој је присуствовао двор и  цијели државни врх, Нушић је одржао један од најчувенијих опроштајних говора.

Од најугледнијих интелектуалаца, умјетника и истакнутих грађана из културног и јавног живота Нушић је формирао и "Друштво пријатеља позоришта", које је помагало његов рад. Прве велике прилоге уплатили су Јефтановићи, да би их слиједили имућни трговци, индустријалци и посједници.

Шеф босанских радикала и тадашњи министар у влади Краљевине Милан Сршкић помагао је позориште још од припрема за његово оснивање 1919. Био је поштовалац Нушића  и, како сликовито рече Јевтић "...увијек би из Београда финансијски "подмазивао" сарајевска позоришна кола, кад би она почела непријатно да шкрипе".

Испијајући бројне кафе и пушећи једну за другом "мораву", уз сифон соде и боцу смедеревке у чаршијским кафаницама, друштво би му правио и припрост свијет, попут сарајевских амала, кочијаша и градске сиротиње. Од њих би црпио разне мудрости, досјетке и локалне идиоме, које би уносио у свој нотес. Једном је буљук тих сиромашака довео на представу и посадио у свечане ложе, на опште негодовање малограђанске господе из "високог" друштва. Органски је мрзио лажни морал и снобове, који су долазили у позориште тек да би били виђени. Гледао би их како у току представе ћаскају и шапурају или пак дријемају и досађују се.

Нушић је за Босну био везан и јаким породичним везама, његов отац, београдски трговац Ђорђе Нуша, поријеклом Цинцар, оженио је његову мајку Љубицу, кћерку брчанског Србина Панта Каснара. Док је службовао у Битољу Нушић 1893. жени Даринку, кћерку угледног трговца из Брчког Божидара Ђорђевића. Поред сина Страхиње - Бана, имали су и кћерку Маргиту - Гиту. Даринка је била његов одани поуздани пратилац, подршка и заштита. Врло образована и шармантна, у Сарајеву је брзо примљена у друштво најотмјенијих дама.

Нушић је одраније у Босни имао и сатиричарску сабраћу Петра Кочића и Сава Скарића Зембиља. Оба су били његови велики поштоваоци. Зембиљ је у својим фељтонима сочним сарајевским сленгом исмијавао "швабску" бирократију и домаћу малограђанштину. Кочић је као сатиричар био доста опор и пркосно ударао на окупаторе. Он је Нушића поштовао најприје као изразитог српског родољуба, с којим је дијелио високи идеал слободе.

Откривши велики таленат још неафирмисаног младог Андрића, Нушић му одмах 1919. даје подршку, узимајући га за свог секретара у одјељењу Министарства просвете. Касније ће као бивши конзул помоћи да се и Андрић отисне у дипломатске воде, због чега га је Иво неизмјерно поштовао.

Често је са Даринком фијакером посјећивао Илиџу, а његовим болесним плућима одговарао је и планински ваздух Пала, Требевића и Јахорине, јер је боловао од хроничне астме и тешко подносио сарајевску зиму, са смогом и маглама. У посљедњој години мандата опорављао се и у Касиндолу, уз надзор примаријуса др Стевана Остојића.

МЕДИЈСКА ХАЈКА

Излети у села око Сарајева су му помогли да упозна неискварени тип српског босанског домаћина. Сједећи на троношцу, пијуцкао би шљивовицу и водио дуге разговоре о љетини и пословима, упијајући свјеж бујни језик тог народа. Биљежио је сеоске анегдоте, мудрости, пословице, клетве и све што би чуо. То је убацивао у позоришне дијалоге, дајући им ноту аутентичности.  

Он је био и зачетник "путујућег позоришта". Читав ансамбл би на коњским запрегама одлазио у неко од оближњих села и на згодној ливади или у црквеној порти зачас би никла склепана позорница. На њој би се изводили једноставни динамични скечеви, са народним шалама и сеоским ујдурмама. Сељаци би долазили "кућиле", од стараца до мале дјеце, и уживали у тим представама, посебно кад би се исмијавала надмена богата господа. "По спуштању завјесе", стотине људи би са простртих серџада и поњава нудили глумце погачама, кајмаком и другим ђаконијама, уз обавезни гутљај "мученице". Како би уз глумце ишла и по која виолина, тамбура ил' хармоника, све би се зачас претварало у бурно незаборавно народно весеље.

Међутим, медијска хајка на Нушића не престаје, а у кулоарима се могла чути и оптужба за "културну србизацију" Сарајева. Наиме, он је у неким политичким, прије свега хрватским, круговима означен као експонент "београдског империјализма" и "великосрпске хегемоније", "режимски писац и уљез", који "вријеђа префињени загребачки укус" и слично. О томе су отворено писали десничарски и клерикални листови у Загребу, а оно што је тамо отворено писано, у Сарајеву се налазило између редова. Било је илузорно очекивати да ће преко ноћи нестати србофобија, коју су бечки пропагандисти деценијама сијали западно од Дрине. Не бјеше мало оних који су прикривено оплакивали недавно упокојену Аустроугарску, а закрвављеним очима гледали према Београду.

Да би се схватило откуд и откад тај вјетар дува треба се подсјетити и аустроугарске антисрпске културне политике у БиХ. Наиме, још средином 19. вијека у Босну долазе позоришне трупе из Србије, а овдашњи Срби и сами почеше оснивати разна аматерска позоришта у Мостару, Сарајеву Тузли итд. Године 1903. Сарајлија Богољуб Николић формира "Прво босанско херцеговачко српско позоришно друштво" у Сарајеву, са умјетничким директором Димитријем Гинићем. Истовремено, формира се позоришна сцена и у мостарском друштву "Гусле" и сарајевском Српском пјевачком друштву "Слога". Потом стално позориште у Сарајеву оснива и Душан Зорић - Драгош. Године 1911. оснива се "Стално српско дилетантско позориште", под руководством Александра Милојевића. Позориште ради пуном паром у Друштвеном дому и у 1913. години има завидних 40 премијера. Међутим, због балканских ратова власти га забрањују. Министар Билински и владин комесар за Сарајево Фрањо Бродник су заузели став да се "мора елиминисати све јачи културни утицај Срба у животу покрајине", па се не смије допустити та врста "српског престижа јер је опасан и политички штетан". На велику жалост каснијих сљедбеника те политике, Срби ће све до краја 20. вијека имати доминантну улогу у сарајевском позоришту као управници, редитељи, драматурзи и глумци.

Љевичари су често својатали Нушића јер је нападао српску буржоазију и "трули" грађански поредак. Међутим, он је идеолошки био потпуно на другој страни истичући вјерско, национално и грађанско у српском народу. Заједно са Црњанским и још некима, био је увијек на линији одбране грађанске Србије и њених културних и демократских вриједности пред налетима тоталитарне марксистичке идеологије.

Све до прољећа 1928. Нушић је чинио огромне напоре да сарајевско позориште стане на своје ноге и да се формира стабилна позоришна публика, али је било немогуће наћи компромис са онима који нису били добронамјерни. На крају, већ страшно исцрпљен, скептичан и јако повријеђен, он у марту подноси оставку. Свјесни да одлази велики човјек, који је поставио темеље модерног позоришног живота у Босни, угледне јавне личности и културна друштва су га одговарали од оставке и одласка. Глумци пишу петицију градским властима у покушају да га задрже, али све је било узалуд.

Док се у позоришту дирљивим говором емотивно опраштао од глумаца, међу њима су се чули уздаси и јецаји. Свјесни кога губе, исказали су велику захвалност човјеку који их је хранио, бранио и учио послу. На жељезничкој станици сутрадан га је испратио готово цијели ансамбл, многи пријатељи, али и велики број обичних људи, уз дуги аплауз и махање за возом.

Одлазак Нушића и Боривоју Јевтићу бјеше као смак свијета јер, осим пријатеља, остао је без незамјењивог ментора, уз којег је научио најважније ствари позоришног заната. И послије одласка Нушић је са њим одржавао дубоку интелектуалну везу и интензивну пријатељску преписку.

У новембру 1934. широм Краљевине је обиљежена прослава Нушићевог 70. рођендана, уз јубилеј 50 година књижевног рада. У Сарајеву је лично присуствовао импресивним културним манифестацијама. Главни је утисак да то бјеше једно велико закашњело признање и вид захвалности и рехабилитације великог умјетника. 

Нушић је умро на Богојављење 1938, а његова сахрана је била јединствен и величанствен масовни јавни догађај у богатој културној историји Београда. Цијела зграда Народног позоришта покривена је огромним црним платнима. Сама сахрана је била тиха и достојанствена, демонстрација љубави и туге. Главне београдске улице су биле преплављене народом, јер Нушић није био само велики комедиограф и родољуб, он је био душа Србије. Испред зграде сарајевског позоришта на коју су црни барјак истакли Боро Јевтић и Марко Марковић, на Нушићев посљедњи испраћај отишла је и велика делегација Сарајева.

СИН

Нушићев син Страхиња-Бан пријавио се 1914. као добровољац у српску војску и као ђак је распоређен у  голобради Скопски ђачки батаљон, чувених 1300 каплара. Послије првог рањавања на Дунаву враћа се у јединицу и гине 15. септембра 1915. у Колубарској бици. Нушић ће до смрти чувати његов крвави шињел и опроштајно писмо у којем на крају стоји: "...Драги оче, не жали за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо сви ми тако снажно проповедали 1908. године... Твој Бан."

Уцвељени скрхани отац носио је до смрти ту непреболну рану, њему посвећује своју књигу "Деветсто петнаеста - Трагедија једног народа". На крају дирљиве посвете записа: "... спусти своју уморну главу на ово моје дело, сине, оно је грађено од суза твоје мајке и крви твога оца."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.