Јован Љубеновић за „Глас“: Трка за новцем изједа душу људи

Тај текст је три године кувао у мојој глави. Што због тога што нисам могао одмах наћи колегу који је слободан и који ће дати све од себе да урадимо добар посао. Текст сам морао да драматизујем, недостајало му је мало више сукоба и интриге. Сам рад на представи са колегом Јанком Цекићем је био право уживање, што би се рекло песма. Ја сам знао шта хоћу, он ме испратио, надградио, максимално предано урадио свој посао. Да вам сад причам како смо то ми овако, па онако... не брате, најједноставније је најбоље! Нема мистификације.

Рекао је ово за "Глас Српске" Јован Љубеновић, београдски глумац и редитељ, коментаришући како је дошло до стварања представе "Заборављени" по тексту Зорана Мијаљевића, која је недавно гостовала на камерној сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Искусни умјетник истиче да је ова хваљена "клошарска мелодрама" комад увијек актуелне и важне тематике и да лако изазива емпатију на релацији сцена - публика.

- Представа "Заборављени" приказује и критикује ово наше друштво данас. Хоћемо све одмах и све сада, пре свега новац, који је нужно зло. Рекао сам Јанку да ако публици будемо симпатични, ако током представе имају емпатију за ова два лика (јер такве ликове углавном терамо од себе, јер смрде, а ми можда смрдимо много више од њих, ако ме разумете) и ако им будемо засмрдели онако како ти људи заиста и "смрде", онда смо урадили посао.

До сада је свако играње било одлично. Без претеривања могу да кажем да је свако било боље од претходног, јер се Јанко и ја јако добро слушамо и пазимо један на другога као колеге, да свако уради свој део посла најбоље што може. То је суштина, кажу, неки, паметнији од мене, рекао је Љубеновић.

ГЛАС: Ово није први пут да се у једном позоришном пројекту представите као глумац и као редитељ, што би се рекло - два у један. Да ли Вам је то играње на више фронтова отежавајућа или олакшавајућа околност као умјетнику?

ЉУБЕНОВИЋ: Зависи, у неким представама ми је отежавало, јер сам гледао како колеге прелазе преко неких ствари које смо се договорили, а самим тим ја губим концентрацију и свој део не обавим како треба. Тако да у већини случајева није захвално режирати и играти у представи. Али то није случај у представи "Заборављени", где ми је партнер колега Јанко Цекић.

ГЛАС: Генерално, како сте уопште из глумачких ушли у режисерске воде, ствар околности или планирани избор надоградње умјетничких интереса?

ЉУБЕНОВИЋ: То се десило на студијама када сам радио на својим задацима и помагао колегама на њиховим. Мислим да је за то помало крив мој први професор Радослав Миленковић (један семестар нам је предавао глуму) који ми је рекао да узмем да радим Чеховљеву "Просидбу", лик Ломова. Тада сам први пут одрадио штрих и да кажемо режију те једночинке. Крив је Рале Миленковић! Наравно да има ту и уметничке надградње, а иде то и са годинама, јер кад прочитам неки комад, помислим да бих могао да играм тај лик, а онда "мало" размислим па кажем себи: "Не, не можеш ти, то мора бити неко млад и леп који ће ти помоћи да ти испричаш твоју причу са осталим колегама у представи и око представе, а публици кажеш шта си то хтео и шта желиш да им поручиш".

ГЛАС: Који су редитељи оставили утицај на Вас и шта редитељ може научити од других, а шта, просто речено, мора проћи сам?

ЉУБЕНОВИЋ: Једно време био сам у КПГТ-у и радио са легендарним брком Љубишом Ристићем. Нисам имао велике улоге у његовим представама, али сам много научио од њега. Велики, ако не и један од највећих европских редитеља. "Најједноставније је набоље",  Иди глуми тамо код оног ко те учио да глумиш! Немој овде да ми глумиш!" Али има још један брка. Генијални Слободан Унковски. Његове преставе "Позоришне илузије" и "Буре барута" сам гледао ни сам не знам колико пута. Такође један од најбољих. Не могу никако да заборавим Љубослава Мајеру са којим сам радио дипломску представу.

ГЛАС: У досадашњој богатој позоришној каријери остварили сте велики број улога, играли свје и свја, што би се рекло, а права глумачка умијећа и силина надахнуте игре коју и те како посједујете можда се највише примијетила у улогама класичних комада. Сад, када бисте морали да издвојите једну са којом сте се дуго "рвали" и на коју сте најпоноснији управо због мукотрпног процеса, која би то улога била?

ЉУБЕНОВИЋ: На улогу полицајца у представи "Мајстор" Роналда Харвуда у Народном позоришту "Стерија" у Вршцу, пре 25 година. Не могу да кажем да сам поносан јер сам се врашки намучио и по мом мишљењу јако лоше одиграо. Не желим да је заборавим, јер је то репер како не треба. То ми је била једна од првих улога после студија. На улогу Поткољосина у Гогољевој "Женидби" сам поносан, јер сам радио са Љубославом Мајером, од кога сам много научио и о глуми и о режији и како заиграти глумце да забораве на свој его и ураде оно што се тражи. Мајстор.

ГЛАС: Глумац сте једне од најемотивнијих монодрама која се тренутно изводи у Србији. Ријеч је о "Улазу за крупну стоку". То је прича о "малом" човјеку који покушава да живи свој "мали2 живот како би он желио мирно и тихо и са племенитим и узвишеним жељама које су потке сваког "обичног и малог" човјека?

ЉУБЕНОВИЋ: Текст је написао исти надарени човек који је написао и "Заборављене - клошарску мелодраму" Зоран Мијаљевић. Не знам да ли је најемотивнија, али је добра. Где год сам је до сад играо публика није могла да остане равнодушна, јер је таква прича гађа у главу, у срце и душу. Све оно на шта заборављамо посљедњих тридесет година. Као памети имамо, али срце и душу... Сви смо ми много мали, али то заборављамо. Многи велики писци и песници су писали о томе. Ту смо још мало, па ред је да се помогнемо, људски је. Монодраму сам радио шест месеци. Када сам радио монодраму имао сам 42 године, а то су године када имате много тога да кажете људима о ономе шта вам је на души и да погодите да и њих то мучи: Зашто рат? Зашто бол? Зашто патња, а нисам ни мрава згазио?

ГЛАС: Глуму сте завршили 1996. у Новом Саду у класи чувене глумице Мире Бањац. Како то изгледа када за глумачког ментора имате, ни мање ни више, него Миру Бањац и иначе како памтите године студирања?

ЉУБЕНОВИЋ: Мислим да је излишно било шта да кажем. Мира Бањац је институција. Јако сам поносан што сам био на њеној класи и што ми је она била професор. Студирање глуме и било које уметности је лепо само по себи. Имао сам среће да смо имали јако талентоване и вредне колеге на класи. Радили смо без претеривања дан-ноћ. Поред немаштине, сналажења за смештај, дељења клопе било је дивно студирати у Новом Саду тих година. Никад нећу заборавити мог драгог професора Мирослава Радоњића (предавао нам је историју позоришта) који ме је читао као отворену књигу и много помогао. Рекао ми је једном: "Драги колега, имате један мали проблем. Имате грч у животу, али немате на сцени. За сцену је добро, за живот..."

ГЛАС: Имате ли нешто ново у плану када је у питању свијет умјетности, на чему радите тренутно или боље рећи на чему ћете радити и да ли можемо очекивати неко гостовање монодрама у Републици Српској?

ЉУБЕНОВИЋ: Тренутно радим на драматизацији једног дела. Не могу вам рећи шта је у питању, да не урекнем. Крајем августа почињем да радим нов комад који се зове "Где си, бре, пријатељу!" Премијера се очекује крајем септембра. Током лета играмо "Заборављене" и наравно и дечје представе. Почетком сезоне имамо већ договорена нека гостовања по Србији. Што се тиче монодраме, имам заказано гостовање у Сен Галену 2026. Надам се да ћу, ако Бог да, гостовати и у Бањалуци.

Литература

ГЛАС: Познати сте као неко ко воли стално да чита. Чија је литература највише оставила одјека на изражену духовност, као што је код Вас?

ЉУБЕНОВИЋ: Руси су ту најзаступљенији. Достојевски, Толстој, Јесењин, Чехов... ништа што већина људи није читала. Има ту и Шпанаца. Од домаћих и не само домаћих писаца Меша Селимовић ми је најомиљенији. Пре једно две године један мој драги колега ми је препоручио роман "Лавр" Евгенија Водоласкина. Генијално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.