Jovan Ljubenović za „Glas“: Trka za novcem izjeda dušu ljudi

Taj tekst je tri godine kuvao u mojoj glavi. Što zbog toga što nisam mogao odmah naći kolegu koji je slobodan i koji će dati sve od sebe da uradimo dobar posao. Tekst sam morao da dramatizujem, nedostajalo mu je malo više sukoba i intrige. Sam rad na predstavi sa kolegom Jankom Cekićem je bio pravo uživanje, što bi se reklo pesma. Ja sam znao šta hoću, on me ispratio, nadgradio, maksimalno predano uradio svoj posao. Da vam sad pričam kako smo to mi ovako, pa onako... ne brate, najjednostavnije je najbolje! Nema mistifikacije.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Jovan Ljubenović, beogradski glumac i reditelj, komentarišući kako je došlo do stvaranja predstave "Zaboravljeni" po tekstu Zorana Mijaljevića, koja je nedavno gostovala na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Iskusni umjetnik ističe da je ova hvaljena "klošarska melodrama" komad uvijek aktuelne i važne tematike i da lako izaziva empatiju na relaciji scena - publika.

- Predstava "Zaboravljeni" prikazuje i kritikuje ovo naše društvo danas. Hoćemo sve odmah i sve sada, pre svega novac, koji je nužno zlo. Rekao sam Janku da ako publici budemo simpatični, ako tokom predstave imaju empatiju za ova dva lika (jer takve likove uglavnom teramo od sebe, jer smrde, a mi možda smrdimo mnogo više od njih, ako me razumete) i ako im budemo zasmrdeli onako kako ti ljudi zaista i "smrde", onda smo uradili posao.

Do sada je svako igranje bilo odlično. Bez preterivanja mogu da kažem da je svako bilo bolje od prethodnog, jer se Janko i ja jako dobro slušamo i pazimo jedan na drugoga kao kolege, da svako uradi svoj deo posla najbolje što može. To je suština, kažu, neki, pametniji od mene, rekao je Ljubenović.

GLAS: Ovo nije prvi put da se u jednom pozorišnom projektu predstavite kao glumac i kao reditelj, što bi se reklo - dva u jedan. Da li Vam je to igranje na više frontova otežavajuća ili olakšavajuća okolnost kao umjetniku?

LjUBENOVIĆ: Zavisi, u nekim predstavama mi je otežavalo, jer sam gledao kako kolege prelaze preko nekih stvari koje smo se dogovorili, a samim tim ja gubim koncentraciju i svoj deo ne obavim kako treba. Tako da u većini slučajeva nije zahvalno režirati i igrati u predstavi. Ali to nije slučaj u predstavi "Zaboravljeni", gde mi je partner kolega Janko Cekić.

GLAS: Generalno, kako ste uopšte iz glumačkih ušli u režiserske vode, stvar okolnosti ili planirani izbor nadogradnje umjetničkih interesa?

LjUBENOVIĆ: To se desilo na studijama kada sam radio na svojim zadacima i pomagao kolegama na njihovim. Mislim da je za to pomalo kriv moj prvi profesor Radoslav Milenković (jedan semestar nam je predavao glumu) koji mi je rekao da uzmem da radim Čehovljevu "Prosidbu", lik Lomova. Tada sam prvi put odradio štrih i da kažemo režiju te jednočinke. Kriv je Rale Milenković! Naravno da ima tu i umetničke nadgradnje, a ide to i sa godinama, jer kad pročitam neki komad, pomislim da bih mogao da igram taj lik, a onda "malo" razmislim pa kažem sebi: "Ne, ne možeš ti, to mora biti neko mlad i lep koji će ti pomoći da ti ispričaš tvoju priču sa ostalim kolegama u predstavi i oko predstave, a publici kažeš šta si to hteo i šta želiš da im poručiš".

GLAS: Koji su reditelji ostavili uticaj na Vas i šta reditelj može naučiti od drugih, a šta, prosto rečeno, mora proći sam?

LjUBENOVIĆ: Jedno vreme bio sam u KPGT-u i radio sa legendarnim brkom Ljubišom Ristićem. Nisam imao velike uloge u njegovim predstavama, ali sam mnogo naučio od njega. Veliki, ako ne i jedan od najvećih evropskih reditelja. "Najjednostavnije je nabolje",  Idi glumi tamo kod onog ko te učio da glumiš! Nemoj ovde da mi glumiš!" Ali ima još jedan brka. Genijalni Slobodan Unkovski. Njegove prestave "Pozorišne iluzije" i "Bure baruta" sam gledao ni sam ne znam koliko puta. Takođe jedan od najboljih. Ne mogu nikako da zaboravim Ljuboslava Majeru sa kojim sam radio diplomsku predstavu.

GLAS: U dosadašnjoj bogatoj pozorišnoj karijeri ostvarili ste veliki broj uloga, igrali svje i svja, što bi se reklo, a prava glumačka umijeća i silina nadahnute igre koju i te kako posjedujete možda se najviše primijetila u ulogama klasičnih komada. Sad, kada biste morali da izdvojite jednu sa kojom ste se dugo "rvali" i na koju ste najponosniji upravo zbog mukotrpnog procesa, koja bi to uloga bila?

LjUBENOVIĆ: Na ulogu policajca u predstavi "Majstor" Ronalda Harvuda u Narodnom pozorištu "Sterija" u Vršcu, pre 25 godina. Ne mogu da kažem da sam ponosan jer sam se vraški namučio i po mom mišljenju jako loše odigrao. Ne želim da je zaboravim, jer je to reper kako ne treba. To mi je bila jedna od prvih uloga posle studija. Na ulogu Potkoljosina u Gogoljevoj "Ženidbi" sam ponosan, jer sam radio sa Ljuboslavom Majerom, od koga sam mnogo naučio i o glumi i o režiji i kako zaigrati glumce da zaborave na svoj ego i urade ono što se traži. Majstor.

GLAS: Glumac ste jedne od najemotivnijih monodrama koja se trenutno izvodi u Srbiji. Riječ je o "Ulazu za krupnu stoku". To je priča o "malom" čovjeku koji pokušava da živi svoj "mali2 život kako bi on želio mirno i tiho i sa plemenitim i uzvišenim željama koje su potke svakog "običnog i malog" čovjeka?

LjUBENOVIĆ: Tekst je napisao isti nadareni čovek koji je napisao i "Zaboravljene - klošarsku melodramu" Zoran Mijaljević. Ne znam da li je najemotivnija, ali je dobra. Gde god sam je do sad igrao publika nije mogla da ostane ravnodušna, jer je takva priča gađa u glavu, u srce i dušu. Sve ono na šta zaboravljamo posljednjih trideset godina. Kao pameti imamo, ali srce i dušu... Svi smo mi mnogo mali, ali to zaboravljamo. Mnogi veliki pisci i pesnici su pisali o tome. Tu smo još malo, pa red je da se pomognemo, ljudski je. Monodramu sam radio šest meseci. Kada sam radio monodramu imao sam 42 godine, a to su godine kada imate mnogo toga da kažete ljudima o onome šta vam je na duši i da pogodite da i njih to muči: Zašto rat? Zašto bol? Zašto patnja, a nisam ni mrava zgazio?

GLAS: Glumu ste završili 1996. u Novom Sadu u klasi čuvene glumice Mire Banjac. Kako to izgleda kada za glumačkog mentora imate, ni manje ni više, nego Miru Banjac i inače kako pamtite godine studiranja?

LjUBENOVIĆ: Mislim da je izlišno bilo šta da kažem. Mira Banjac je institucija. Jako sam ponosan što sam bio na njenoj klasi i što mi je ona bila profesor. Studiranje glume i bilo koje umetnosti je lepo samo po sebi. Imao sam sreće da smo imali jako talentovane i vredne kolege na klasi. Radili smo bez preterivanja dan-noć. Pored nemaštine, snalaženja za smeštaj, deljenja klope bilo je divno studirati u Novom Sadu tih godina. Nikad neću zaboraviti mog dragog profesora Miroslava Radonjića (predavao nam je istoriju pozorišta) koji me je čitao kao otvorenu knjigu i mnogo pomogao. Rekao mi je jednom: "Dragi kolega, imate jedan mali problem. Imate grč u životu, ali nemate na sceni. Za scenu je dobro, za život..."

GLAS: Imate li nešto novo u planu kada je u pitanju svijet umjetnosti, na čemu radite trenutno ili bolje reći na čemu ćete raditi i da li možemo očekivati neko gostovanje monodrama u Republici Srpskoj?

LjUBENOVIĆ: Trenutno radim na dramatizaciji jednog dela. Ne mogu vam reći šta je u pitanju, da ne ureknem. Krajem avgusta počinjem da radim nov komad koji se zove "Gde si, bre, prijatelju!" Premijera se očekuje krajem septembra. Tokom leta igramo "Zaboravljene" i naravno i dečje predstave. Početkom sezone imamo već dogovorena neka gostovanja po Srbiji. Što se tiče monodrame, imam zakazano gostovanje u Sen Galenu 2026. Nadam se da ću, ako Bog da, gostovati i u Banjaluci.

Literatura

GLAS: Poznati ste kao neko ko voli stalno da čita. Čija je literatura najviše ostavila odjeka na izraženu duhovnost, kao što je kod Vas?

LjUBENOVIĆ: Rusi su tu najzastupljeniji. Dostojevski, Tolstoj, Jesenjin, Čehov... ništa što većina ljudi nije čitala. Ima tu i Španaca. Od domaćih i ne samo domaćih pisaca Meša Selimović mi je najomiljeniji. Pre jedno dve godine jedan moj dragi kolega mi je preporučio roman "Lavr" Evgenija Vodolaskina. Genijalno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.