Јелисавета Орашанин: Племенита мисија Војне академије

Пре него што је снимање почело, недељу дана смо провели на Војној академији у Београду, а једну ноћ и преспавали. У кадетски живот увео нас је капетан Савић. Учио нас је од намештања кревета, до поздрављања, марширања, стројевог корака, обраћања претпостављеном. Био је строг, принципијелан и некако војник српске војске каквог сам замишљала.

Рекла је ово у интервјуу "Гласу Српске" млада и талентована српска глумица Јелисавета Орашанин, која је остварила запажену улогу у серији "Војна академија" редитеља Дејана Зечевића.

- Уз капетана Савића постали смо прави кадети Војне академије. Ван строја и обавеза био нам је другар и пријатељ. Нажалост, капетана Савића више нема, трагично је настрадао месец по завршетку снимања. Све нас је његова смрт искрено погодила - прича Јелисавета Орашанин.

Додала је да је за њу снимање серије било дивно и велико искуство. Дејан Зечевић је, како је истакла одличан редитељ који зна шта хоће, несебичан у пружању помоћи младим глумцима.

* ГЛAС: Можете ли нам нешто више рећи о лику који тумачите у серији?

ОРAШAНИН: Мени је поверена улога младе девојке, повучене и скромне кадеткиње окренуте спорту и безгранично заљубљене у рагби. Весна Роксандић Рокси је тренер мушкарцима и свима који воле овај спорт. Мало је мушкобањаста, не претерано лепа. На Војној академији је више другар и неко ко је спреман да помогне. Aли до краја ипак не воли само рагби, заљубљује се у капетана Васкета, кога игра дивни колега Милош Тимотијевић.

* ГЛAС: Према Вашем мишљењу, који је значај ове серије?

ОРAШAНИН: Мислим да је серија врло занимљива и поучна. Морам рећи да нисам много знала о животу и раду ове, за нашу земљу Србију, врло битне институције. Војна академија је образовна установа где се млади људи не уче само да знају да буду војници већ постају људи који воле своју земљу, свој народ, традицију, ближњег свог, без обзира на националност. Јачају свој дух и тело на путу једне, слободно могу рећи племените професије. Добро је да то спознају моја генерација и многе после мене. Сигурна сам да ће ова серија решити многе дилеме младим људима који размишљају о овом позиву и помоћи им да лакше одлуче да сутра буду војници.

* ГЛAС: Можете ли нам испричати неку занимљиву анегдоту са снимања?

ОРAШAНИН: Дошли смо на припреме пре снимања и у дворишту Војне академије вежбали стројеви корак, марширање, и поздрав застави. Тако смо то добро навежбали да се нисмо разликовали од правих кадета. Мало смо се уморили и ушли у зграду и поседали по поду. Одједном се ниоткуда појавио официр професор, рекла бих висок чин јер је имао доста звездица. Када нас је видео тако опуштене, викнуо је "Мирно". Ми смо сви углас почели да говоримо "ми смо глумци". "Какви глумци, мирно кад кажем, ко вам је надређен?" Ми сви устанемо, станемо мирно. Једва смо га убедили да смо глумци, у ствари наишао је за нас задужен капетан Савић, и ми смо одахнули.

* ГЛAС: Да ли су Вам улоге у серији "Тотално нови талас" и у филму "Здухач значи авантура" отвориле врата за неке нове пројекте? Колико су те улоге биле подстицајне за Вас као умјетника?
ОРAШAНИН: Ове улоге су моје прве улоге, ако не рачунам улогу у представи "Три секунде" у позоришту "Вук Караџић", коју је поставила редитељка Сташа Копривица. Заправо су прве ТВ и филмске улоге, прве веће улоге. Мени су много значиле јер сам могла применити све оно што нас је учио наш професор. Заживело је његово учење, приче и савети. Осећала сам се дивно, почела сам да радим оно што највише на свету волим - да глумим. Врата су се свакако отворила, за овим пројектима кренула је улога Роксанде у "Војној академији", у Београдском драмском позоришту добила сам прилику да заменим колегинице у одсуству и заиграм уместо њих у представама "У пола цене" у режији Сташе Копривице и "Мобилни" коју је режирала Катарина Вражалић.

Искуство

* ГЛAС: У Београдском драмском позоришту играте и у представи "Харолд и Мод" редитеља Милана Караџића. Какво је искуство играти раме уз раме са искусним глумцима и колико можеш од њих научити на сцени?

ОРAШAНИН: Срећна сам што ми се пружила прилика да играм у овој представи код мени драгог редитеља, а посебна ми је част што сам у екипи са искусним глумцима. Искуство које они поседују је нешто чему тежим, а глумити са њима олакшава тај пут. Милена Дравић, Весна Чипчић, мој професор Драган Петровић Пеле, Љубомир Бандовић, прихватили су ме као себи равну, што ми је разбило трему, наравно увек су ту да помогну и то много значи. Глумац учи стално, а највише гледајући своје искусне колеге на сцени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.