Јелена Ленголд: Сајмови разбијају романтичне илузије

Писац, можда, има обавезу само према себи, да негује свој таленат, да га усаврши и уради нешто с тим даром који је незаслужено добио. Све друго је ирелевантно. Награде су радост, али нипошто их не видим као обавезу.

 Уопште, мало тога у животу доживљавам као обавезу. Избегавам обавезе, гледам да се мимоиђемо, колико је год то могуће. Мада оне мене нажалост не избегавају истом устрајношћу.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевница Јелена Ленголд, прва српска добитница Европске награде за књижевност.

* ГЛAС: Награђени сте за књигу "Вашарски мађионичар" у издању "Aрхипелага". Шта Вас је водило и мотивисало док сте писали ту књигу?

ЛЕНГОЛД: Било би лепо да ме нешто одређено и смислено води док пишем било коју књигу, то би онда било лако и знао би се правац, знало би се време колико ће то трајати и какав ће тај процес бити. Међутим, та ствар је много хаотичнија него што финални производ показује. До прича ме углавном доводе усамљеничке шетње, посматрање људи, тишина собе, парчићи неких снова који ујутро остану на јастуку, фрагменти неких разговора које случајно ухватим у трамвају. Све се то смути у неком унутрашњем миксеру, и испадне књига, која је за мене саму највеће чудо.

* ГЛAС: Колико својом обавезом сматрате да проговорите о битним лијепим и мање лијепим стварима којима смо окружени? Смију ли писци себи да дозволе тај луксуз да њихов глас утихне?

ЛЕНГОЛД: Ту вам постоје две школе мишљења, једна група писаца који сматрају својом обавезом да буду и политички ангажовани и други који не виде то као своју обавезу. Ја врло јасно спадам у ове друге. Чак нисам сигурна ни да писац мора да буде интелектуалац. Уметник је једно, интелектуалац је нешто сасвим друго. Те две ствари не ваља побркати. Свако треба да ради свој посао, ако може. Мој посао је да се бавим уметношћу. Што не значи да понекад не бацим поглед на неке вести, али без и најмање идеје да њихов конкретни садржај убацим у неку своју књигу. У уметности ме занимају само универзалне ствари и непролазне теме.

* ГЛAС: Били сте на Сајму књига у Франкфурту. У којој мјери сајмови враћају наду да писана ријеч неће изгубити битку са модерном технологијом, али и колико враћају писце међу читаоце?

ЛЕНГОЛД: Велики сајмови књига, попут тог у Франкфурту, могу само да вам разбију све романтичне илузије које можда још увек имате о књигама. На таквом једном сајму, књига је бизнис и то озбиљан, стотине агената седе за својим радним столовима и хладно, пословно, без имало уметничког или читалачког надахнућа, тргују ауторским правима. Не плашим се модерне технологије нити промена које ће оне донети. Уметност је суштинска потреба човекова и она ће увек наћи свој начин да комуницира са људима, свеједно у ком технолошком облику.

* ГЛAС: Објавили сте књиге поезије, збирке прича, роман. У ком жанру највише волите да пишете и у којем се најрадије обраћате читаоцима?

ЛЕНГОЛД: Заиста мислим да је то све исто. И да сам ја потпуно иста, ма шта да пишем. Не видим неку велику разлику између својих прича, песама, или овог интервјуа. Више-мање, ја увек вртим исту ствар. И необично ми је да је то некоме и даље занимљиво и да ме неко пита кад ће бити следећа књига, јер ја већ унапред знам да ће бити прилично слична као и све претходне. Aли једно је сигурно, ја заиста волим да се обраћам читаоцима, јер волим да размењујем енергију са другим људима. Та размена ме чини живом, свест о постојању других људи и других душа.

* ГЛAС: Шта је за савременог човјека књига и гдје је њено мјесто на Балкану данас?

ЛЕНГОЛД: Зависи о ком и каквом човеку говоримо. Највећи број људи вам каже ону реченицу: "Некад сам јако волео да читам, али више немам времена за то". Много пута сам то чула, већ сам се са тиме и помирила. Чини ми се да је место књиге, за највећи број људи на свету, негде ту, у успоменама детињства и младалачког доба. Постоји, међутим, и један мањи број људи за које је књига нешто од чега се не растају до смрти. На Балкану или било где другде. За њих и за мене, место књиге је увек ту негде, на узглављу, на најближој полици, крај кревета, близу срцу. Не би ни ваљало да је другачије, масовне појаве никад нису донеле неку велику срећу свету. Aко изузмемо секс, једину масовну појаву која се показала како треба...

Теме

* ГЛAС: Да ли већ спремате неку нову књигу и којим темама ћете се бавити у будућим књигама?

ЛЕНГОЛД: Кад се возите авионом, има онај моменат кад вам пилот из кабине јави да се вежете јер ће ускоро почети слетање. Осетите дрхтај кад се избаце точкови и крилца, осетите да авион успорава и да полако пропадате кроз ваздух. Aли није вас страх, знате да сте у сигурним рукама свог пилота, који вас је безбедно дизао и у висине. Ето, претпостављам да ћу се у будућности бавити тако нечим, осим ако се не испостави да сам о пилоту имала заблуду, што такође увек може да се деси.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.