Jelena Lengold: Sajmovi razbijaju romantične iluzije

Pisac, možda, ima obavezu samo prema sebi, da neguje svoj talenat, da ga usavrši i uradi nešto s tim darom koji je nezasluženo dobio. Sve drugo je irelevantno. Nagrade su radost, ali nipošto ih ne vidim kao obavezu.

 Uopšte, malo toga u životu doživljavam kao obavezu. Izbegavam obaveze, gledam da se mimoiđemo, koliko je god to moguće. Mada one mene nažalost ne izbegavaju istom ustrajnošću.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnica Jelena Lengold, prva srpska dobitnica Evropske nagrade za književnost.

* GLAS: Nagrađeni ste za knjigu "Vašarski mađioničar" u izdanju "Arhipelaga". Šta Vas je vodilo i motivisalo dok ste pisali tu knjigu?

LENGOLD: Bilo bi lepo da me nešto određeno i smisleno vodi dok pišem bilo koju knjigu, to bi onda bilo lako i znao bi se pravac, znalo bi se vreme koliko će to trajati i kakav će taj proces biti. Međutim, ta stvar je mnogo haotičnija nego što finalni proizvod pokazuje. Do priča me uglavnom dovode usamljeničke šetnje, posmatranje ljudi, tišina sobe, parčići nekih snova koji ujutro ostanu na jastuku, fragmenti nekih razgovora koje slučajno uhvatim u tramvaju. Sve se to smuti u nekom unutrašnjem mikseru, i ispadne knjiga, koja je za mene samu najveće čudo.

* GLAS: Koliko svojom obavezom smatrate da progovorite o bitnim lijepim i manje lijepim stvarima kojima smo okruženi? Smiju li pisci sebi da dozvole taj luksuz da njihov glas utihne?

LENGOLD: Tu vam postoje dve škole mišljenja, jedna grupa pisaca koji smatraju svojom obavezom da budu i politički angažovani i drugi koji ne vide to kao svoju obavezu. Ja vrlo jasno spadam u ove druge. Čak nisam sigurna ni da pisac mora da bude intelektualac. Umetnik je jedno, intelektualac je nešto sasvim drugo. Te dve stvari ne valja pobrkati. Svako treba da radi svoj posao, ako može. Moj posao je da se bavim umetnošću. Što ne znači da ponekad ne bacim pogled na neke vesti, ali bez i najmanje ideje da njihov konkretni sadržaj ubacim u neku svoju knjigu. U umetnosti me zanimaju samo univerzalne stvari i neprolazne teme.

* GLAS: Bili ste na Sajmu knjiga u Frankfurtu. U kojoj mjeri sajmovi vraćaju nadu da pisana riječ neće izgubiti bitku sa modernom tehnologijom, ali i koliko vraćaju pisce među čitaoce?

LENGOLD: Veliki sajmovi knjiga, poput tog u Frankfurtu, mogu samo da vam razbiju sve romantične iluzije koje možda još uvek imate o knjigama. Na takvom jednom sajmu, knjiga je biznis i to ozbiljan, stotine agenata sede za svojim radnim stolovima i hladno, poslovno, bez imalo umetničkog ili čitalačkog nadahnuća, trguju autorskim pravima. Ne plašim se moderne tehnologije niti promena koje će one doneti. Umetnost je suštinska potreba čovekova i ona će uvek naći svoj način da komunicira sa ljudima, svejedno u kom tehnološkom obliku.

* GLAS: Objavili ste knjige poezije, zbirke priča, roman. U kom žanru najviše volite da pišete i u kojem se najradije obraćate čitaocima?

LENGOLD: Zaista mislim da je to sve isto. I da sam ja potpuno ista, ma šta da pišem. Ne vidim neku veliku razliku između svojih priča, pesama, ili ovog intervjua. Više-manje, ja uvek vrtim istu stvar. I neobično mi je da je to nekome i dalje zanimljivo i da me neko pita kad će biti sledeća knjiga, jer ja već unapred znam da će biti prilično slična kao i sve prethodne. Ali jedno je sigurno, ja zaista volim da se obraćam čitaocima, jer volim da razmenjujem energiju sa drugim ljudima. Ta razmena me čini živom, svest o postojanju drugih ljudi i drugih duša.

* GLAS: Šta je za savremenog čovjeka knjiga i gdje je njeno mjesto na Balkanu danas?

LENGOLD: Zavisi o kom i kakvom čoveku govorimo. Najveći broj ljudi vam kaže onu rečenicu: "Nekad sam jako voleo da čitam, ali više nemam vremena za to". Mnogo puta sam to čula, već sam se sa time i pomirila. Čini mi se da je mesto knjige, za najveći broj ljudi na svetu, negde tu, u uspomenama detinjstva i mladalačkog doba. Postoji, međutim, i jedan manji broj ljudi za koje je knjiga nešto od čega se ne rastaju do smrti. Na Balkanu ili bilo gde drugde. Za njih i za mene, mesto knjige je uvek tu negde, na uzglavlju, na najbližoj polici, kraj kreveta, blizu srcu. Ne bi ni valjalo da je drugačije, masovne pojave nikad nisu donele neku veliku sreću svetu. Ako izuzmemo seks, jedinu masovnu pojavu koja se pokazala kako treba...

Teme

* GLAS: Da li već spremate neku novu knjigu i kojim temama ćete se baviti u budućim knjigama?

LENGOLD: Kad se vozite avionom, ima onaj momenat kad vam pilot iz kabine javi da se vežete jer će uskoro početi sletanje. Osetite drhtaj kad se izbace točkovi i krilca, osetite da avion usporava i da polako propadate kroz vazduh. Ali nije vas strah, znate da ste u sigurnim rukama svog pilota, koji vas je bezbedno dizao i u visine. Eto, pretpostavljam da ću se u budućnosti baviti tako nečim, osim ako se ne ispostavi da sam o pilotu imala zabludu, što takođe uvek može da se desi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.