Јелена Каришик: Недокучивост и свјетлуцање људског тијела инспирација

Бављење умјетношћу, данас, код нас јесте велика храброст за људе који приступају свему што раде рационално. Мислим да је неопходна доза ирационалности као нужна предиспозиција за некога ко жели да прихвати умјетнички позив.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" академски сликар и декан Aкадемије умјетности у Бањалуци Јелена Каришик.

- Међутим, креативност је нешто што умјетницима даје предност у свакодневном животу и омогућава им да лакше превазиђу многе препреке, па чак и да се лакше прилагоде различитим околностима - каже Јелена Каришик.

* ГЛAС: Ваша изложба графика и слика постављена је почетком априла у Банском двору. Како је настајала поставка и шта је оно што чини њену срж?

КAРИШИК: Средишњи мотив на мојим радовима који су изложени у малом ликовном салону Банског двора је торзо, углавном мушки, само у једном случају женски. Људско тијело је нешто што ми је одувијек привлачило пажњу, изазивало радозналост и сваким новим посматрањем дјеловало другачије, интересантније и увијек ново, неоткривено. При том, не говорим само о тијелу као маси, независном од било какве индивидуалности, него о коегзистирању одређене личности са својим тијелом. Лице нуди одређене податке које на другим дијеловима тијела не можемо пронаћи, иако је индивидуалност сваке личности присутна у цијелом тијелу. Лице је одраз човјекове мисли, записане на њему на неухватљив начин.

За разлику од главе (лица) која је носилац мисаоног, свјесног и несвјесног у нама, торзо представља физички центар тијела. У њему су смјештени витални органи човјечијег тијела, својом масом просто се намеће као сам себи довољан. Такав, ауторитативан појављује се у форми фрагмента, односно "осакаћеног" тијела као дио насљеђа античке грчке скулптуре. Радећи серију радова торза, у слици и графици, покушавам да изразим своје дивљење према љепоти и садржајности коју торзо има.

* ГЛAС: Из чега највише црпите снагу, енергију и надахнуће за Ваша дјела?

КAРИШИК: Уколико би требало сажето да кажем шта је то што ме тјера да радим људско тијело, шта је то изазовно, недокучиво, узбудљиво и привлачно - онда је то можда сам живот који пулсира у сваком од наших тијела. Свјетлуцање и прозирност финог кожног покривача само наговјештавају структуру ткива и мишића, осјетљиву унутрашњост, рефлектујући унутрашња пулсирања у наизглед видљиве ритмове тијела. Еротичност је неодвојива од тијела, пулсира заједно с њим, некад веома присутна, некад пригушена, тако и у мојим радовима видљиви су прелази од чулног ка натчулном. Тражим материјал, папир, боју, како бих изражајно и сведено дошла до тананости и чулности фине структуре коже.

* ГЛAС: Историчар умјетности Љиљана Шево рекла је за Ваша дјела да одишу "чистом естетиком игре". У којој мјери допуштате себи да се играте док стварате?

КAРИШИК: Стварање јесте игра, и то веома озбиљна. Не постоји ништа озбиљније од умјетности, што и подразумијева стваралаштво. Цијели наш живот је игра стварања, кроз коју покушавамо да сазнамо више о свијету који нас окружује, и о нама самима. Исто је и у умјетности.

Култура као огледало

* ГЛAС: Да ли се код нас умјетности и култури не придаје значај какав би требало?

КAРИШИК: Тачно је и то да се култура и умјетност доживљавају као надградња, нешто без чега се и може, а ријетко као суштинска садржина, огледало или свијест о нама самима, који заједно и представљамо то исто друштво. Култура и умјетност се не би смјели доживљавати и схватати као нешто без чега се може, јер без њих ово друштво не може имати свој идентитет и будућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.