Јелена Јандрић: Под снагом љубави ружне слике нестају

Када сам добила позив за сарадњу, првенствено сам се обрадовала јер сам добила прилику да сарађујем са колегама са којима нисам до сада сарађивала. Златан Видовић и Раденка Шева су глумци са дугогодишњим искуством и на сету сам поред проба и снимања могла и кроз неформалну дискусију нешто ново од њих да научим.

Рекла је ово за "Глас" Јелена Јандрић поводом сарадње са нашим познатим глумцима у новом филмском пројекту "Жерти" редитеља Марка Бркића, гдје тумачи главну улогу. Такође, талентована глумица не крије да је ово први пут да се сусреће са етно-хорор жанром те да је било изазовно у самој анализи улоге и текста.

- Сценарио ми се допао чим сам га прочитала, а поготово жанр - етно-хорор, са којим сам се први пут сусрела, тако да је сама анализа текста представљала изазов, а затим и процес снимања. Било је неколико снимајућих дана који су били интензивни, а у исто време и узбудљиви. Срећна сам што је филм добио прилику да буде емитован на "Сарајево филм фестивалу" и што на тај начин започиње свој фестивалски живот. Надам се да ће публика препознати идеју и поруку коју су уткали сви чланови ауторског тима са редитељем Марком Бркићем на челу.

ГЛАС: Поред овог и краткометражни филм "Кад заборавиш јули" редитељке Саре Радусиновић и продуценткиње Маријане Гудељ је био у истој селекцији прије пар година, у којем такође имате главну улогу и који је био на више од 20 фестивала и више пута је награђиван. Какво је било искуство рада на снимању тог филма?

ЈАНДРИЋ: Филм "Кад заборавиш јули" је мој први филм који сам снимала након студија и који ми је значио и као човеку и као уметнику. Филм је сниман у Требињу, Росама (Црна Гора) и Бањалуци. Имала сам прилику да сарађујем са колегама глумцима Емиром Фејзићем, Јованом Дабовићем и Маријом Ђајић. Редитељка Сара Радусиновић је кроз пробе, а и на снимању, имала диван приступ у раду са глумцима, што ми се највише допало, поготово када сте тек свршени студент који треба да учи и стиче нова знања и искуства.

ГЛАС: Дио сте глумачке екипе у хваљеној представи "Странци у ноћи" која се успјешно изводи на репертоару Народног позоришта РС. Како сте се снашли у овом комаду који је режирала искусна редитељка Слађана Килибарда и шта сте могли научити у раду на улози и генерално у сарадњи са комплетном позоришном екипом?

ЈАНДРИЋ: Представа "Странци у ноћи" је за мене нешто лично и посебно. Добила сам прилику да будем део ове сјајне глумачке екипе као алтернација. Пре него што сам почела да играм у тој представи, она ми је била омиљена на репертоару Народног позоришта Републике Српске и више пута сам је гледала из публике. Мислим да носи једну важну поруку која нам говори са каквим проблемима се сусреће човек модерног доба, какав то терет носи са собом свакодневно, стављајући маску и водећи савршено лажни живот. Прича нас суочава са суровом истином да смо се одродили једни од других и одбацили све најважније људске вредности: љубав, поштовање, толеранцију, солидарност, емпатију, храброст. Редитељка Слађана Килибарда је на крају оставила важну поруку: да на младима свет остаје и да на време треба поправљати оно што се може поправити на личном нивоу или на нивоу заједнице.

ГЛАС: Можемо рећи да су "Странци" приказ утицаја развоја технологије (у конкретном случају мобилних телефона и друштвених мрежа) на међусобне односе између људи. С тим у вези могли бисмо и рећи да је љубав као исконска потреба за припадањем, слободом, модерном човјеку постала непознат терен. Како гледате на ове свеприсутне појаве у модерном друштву попут отуђености, недостатка емпатије према ближњем и агресивне трке за материјалним?

ЈАНДРИЋ: Љубав је најлепши језик на свету и све оно одакле одлазимо и чему се враћамо. Под силом и снагом љубави све ружне слике нестају, одлазе у заборав. Она лечи све. Имамо прилику да је видимо и осетимо свуда око нас, само ако смо довољно спремни и отворени да прескочимо препреке, прођемо кроз тешке животне раскрснице и погледамо иза угла. Често је тиха, неприметна, скромна, увуче се под кожу. Треба је чувати, носити свуда са собом и поделити је са неким, искрено. Само тако је стварна и достиже свој потпуни облик.

ГЛАС: У ГП "Јазавац" често сте виђени као сарадник, учестовали сте у неколико пројеката, један од посљедњих је хваљена дјечија представа "Три прасета и још једно" надарене редитељке Белинде Стијак. Како се Јелена Јандрић осјећа у костиму Брље и од какве је важности драмском умјетнику глума за дјецу?

ЈАНДРИЋ: У процесу стварања представе "Три прасета и још једно", а и касније кроз играња, имали смо много смешних тренутака и анегдота. Одлично је што се представа на један шаљив начин бави врло важном темом данашњице, а то је екологија и очување животне средине. У костиму Брље се осећам слободна да искажем онај део себе који често немам прилику да искажем, на који углавном у свакодневној журби сви заборавимо, а који нас враћа у детињство и води нас кроз бесконачан свет маште и безбрижности. Играње за децу за мене представља посебан вид одговорности, јер деца траже потпуну преданост. Драго ми је што имам прилику да бар кроз дечију представу будем део нечијег одрастања.

ГЛАС: Поред глуме посједујете неколико талената, један од њих је музикалност. Тај дар сте као глумица на маестралан начин испољили играјући у скупоцјеном продуцентском пројекту од прије неколико година, ријеч је о мјузиклу "The 25th Annual Putnam County Spelling Bee" у режији Аронa Тилена, Рајанa Нелсонa, Вилијама Карлоса Ангулa. Какво сјећање имате на ову узбудљиву позоришну причу, једно велико искуство, зар не?

ЈАНДРИЋ: Мјузикл који сте споменули био је део пројекта "BH Broadway" чији је организатор Амбасада Сједињених Америчких Држава у Босни и Херцеговини у копродукцији са Народним позориштем Сарајево. Пројекат памтим као драгоцено искуство. Имали смо прилику да се упознамо са начином рада редитеља који нису са наших простора и који су несебично делили своје знање из области музичког театра. Уз то, ова представа је изродила дивна пријатељства између глумаца и осталих чланова ауторског тима који долазе из Сарајева, Тузле и других градова. Након премијере реализована је вишедневна турнеја, након које су остале најлепше успомене на тај пројекат.

ГЛАС: Кад смо већ код талената, мимо умјетничког свијета запослени сте и као асистент на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци. Шта је Јелену Јандрић привукло свијету менторства и педагогије и шта је то што младим генерацијама намеће као основу знања?

ЈАНДРИЋ: Свет педагогије је посебан свет. Потребно је време и искуство да би се дошло до спознаје о одређеним методама предавања и рада са студентима, поготово када је реч о уметничкој академији. Уметност је облик изражавања који је потпуно слободан, и тако треба да му се приступи. Ипак, сматрам да свако уметничко дело треба да има своју интелектуалну вредност поред естетске, емоционалне. У свет педагогије су ме увели професори који су ми предавали, а неки од њих су ме посебно инспирисали због бескрајне посвећености и љубави према свом послу. У току студирања глуме на Академији умјетности упознајемо себе са свим својим врлинама и манама, учимо како то све да прихватимо и ухватимо се у коштац са мукотрпним радом на себи. У раду са студентима и ја учим неке ствари које о себи нисам знала. Вежбаоница јесте и требала би да буде сигурно склониште за све успоне и падове, за грешке без осуде, а уједно и припрема за професионални живот једног глумца.

ГЛАС: Занимљиво је да сте за мастер рад узели, ни мање ни више него Ибзенову "Хеду Габлер" под менторством професора Жељка Митровића и покојног професора Ненада Бојића. Колико је за Вас био значајан процес овог класичног комада и шта се могло научити из тог позоришног ремек-дјела?

ЈАНДРИЋ: На основним студијама професор Жељко Митровић, у чијој класи сам завршила глуму, нам је усадио љубав према класичним комадима. Професор је форсирао да сваком делу приступимо детаљно, темељно и да имамо целодневне индивидуалне, али и групне анализе у виду дискусије. На мастер студијама сам се сусрела са методама рада покојног професора Ненада Бојића. Његова вишесатна предавања из угла позоришног редитеља за мене, као глумицу, била су јако корисна и инспиративна за даљи рад. Комади Хенрика Ибзена су неисцрпно поље за истраживање, сагледавање уметности из разних перспектива. Дело "Хеда Габлер" је класично дело са доминантним главним женским ликом, које је написано у 19. веку, што ме је највише фасцинирало. Писац је у том периоду и таквим друштвеним околностима писао прогресивно о правима жена, о њиховим сновима, снази, колебању, жељама и тежњама. Данас нам је потребно још више оваквих или сличних драмских текстова са доста женских ликова, а посебно женских ликова у насловним улогама.

ГЛАС: Ове године се навршава пет година откако сте дипломирали у класи Жељка Митровића и судећи по резултатима направили сте доста лијепих ствари када је у питању каријера. Али, сад, када бисте вратили филм уназад и у дане студирања, да ли постоји нешто за чим жудите из тог времена?

ЈАНДРИЋ: Волела бих да сам се мање нервирала, а више уживала у процесу уметничког стварања па и онда када ствари нису ишле баш онако како сам ја то замислила (смијех). Понекад најлепше ствари испадну спонтано, чак и у тренуцима кад ништа не иде у жељеном правцу.

УТИЦАЈИ

ГЛАС: Знамо да сте велики љубитељ поезије и иначе самог књижевног штива и да у слободно вријеме увијек налазите времена да се бавите неким литерарним дјелом. Који су то књижевни генерали оставили највећи утицај на Вас као умјетницу?

ЈАНДРИЋ: У току студирања глуме писала сам поезију, сада искрено имам мање времена за то, али бих свакако волела да се вратим једног дана и том виду уметничког изражавања. Што се тиче писаца који су на мене оставили посебан утицај, то су свакако: Антон Павлович Чехов, Виљем Шекспир, Хенрик Ибзен, Аугуст Стриндберг, Тенеси Вилијамс, Јуџин О’Нил, Ежен Јонеско, Бертолд Брехт, Јован Стерија Поповић, Душан Ковачевић, Александар Поповић и још многи, многи други...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.