Jelena Jandrić: Pod snagom ljubavi ružne slike nestaju

Kada sam dobila poziv za saradnju, prvenstveno sam se obradovala jer sam dobila priliku da sarađujem sa kolegama sa kojima nisam do sada sarađivala. Zlatan Vidović i Radenka Ševa su glumci sa dugogodišnjim iskustvom i na setu sam pored proba i snimanja mogla i kroz neformalnu diskusiju nešto novo od njih da naučim.

Rekla je ovo za "Glas" Jelena Jandrić povodom saradnje sa našim poznatim glumcima u novom filmskom projektu "Žerti" reditelja Marka Brkića, gdje tumači glavnu ulogu. Takođe, talentovana glumica ne krije da je ovo prvi put da se susreće sa etno-horor žanrom te da je bilo izazovno u samoj analizi uloge i teksta.

- Scenario mi se dopao čim sam ga pročitala, a pogotovo žanr - etno-horor, sa kojim sam se prvi put susrela, tako da je sama analiza teksta predstavljala izazov, a zatim i proces snimanja. Bilo je nekoliko snimajućih dana koji su bili intenzivni, a u isto vreme i uzbudljivi. Srećna sam što je film dobio priliku da bude emitovan na "Sarajevo film festivalu" i što na taj način započinje svoj festivalski život. Nadam se da će publika prepoznati ideju i poruku koju su utkali svi članovi autorskog tima sa rediteljem Markom Brkićem na čelu.

GLAS: Pored ovog i kratkometražni film "Kad zaboraviš juli" rediteljke Sare Radusinović i producentkinje Marijane Gudelj je bio u istoj selekciji prije par godina, u kojem takođe imate glavnu ulogu i koji je bio na više od 20 festivala i više puta je nagrađivan. Kakvo je bilo iskustvo rada na snimanju tog filma?

JANDRIĆ: Film "Kad zaboraviš juli" je moj prvi film koji sam snimala nakon studija i koji mi je značio i kao čoveku i kao umetniku. Film je sniman u Trebinju, Rosama (Crna Gora) i Banjaluci. Imala sam priliku da sarađujem sa kolegama glumcima Emirom Fejzićem, Jovanom Dabovićem i Marijom Đajić. Rediteljka Sara Radusinović je kroz probe, a i na snimanju, imala divan pristup u radu sa glumcima, što mi se najviše dopalo, pogotovo kada ste tek svršeni student koji treba da uči i stiče nova znanja i iskustva.

GLAS: Dio ste glumačke ekipe u hvaljenoj predstavi "Stranci u noći" koja se uspješno izvodi na repertoaru Narodnog pozorišta RS. Kako ste se snašli u ovom komadu koji je režirala iskusna rediteljka Slađana Kilibarda i šta ste mogli naučiti u radu na ulozi i generalno u saradnji sa kompletnom pozorišnom ekipom?

JANDRIĆ: Predstava "Stranci u noći" je za mene nešto lično i posebno. Dobila sam priliku da budem deo ove sjajne glumačke ekipe kao alternacija. Pre nego što sam počela da igram u toj predstavi, ona mi je bila omiljena na repertoaru Narodnog pozorišta Republike Srpske i više puta sam je gledala iz publike. Mislim da nosi jednu važnu poruku koja nam govori sa kakvim problemima se susreće čovek modernog doba, kakav to teret nosi sa sobom svakodnevno, stavljajući masku i vodeći savršeno lažni život. Priča nas suočava sa surovom istinom da smo se odrodili jedni od drugih i odbacili sve najvažnije ljudske vrednosti: ljubav, poštovanje, toleranciju, solidarnost, empatiju, hrabrost. Rediteljka Slađana Kilibarda je na kraju ostavila važnu poruku: da na mladima svet ostaje i da na vreme treba popravljati ono što se može popraviti na ličnom nivou ili na nivou zajednice.

GLAS: Možemo reći da su "Stranci" prikaz uticaja razvoja tehnologije (u konkretnom slučaju mobilnih telefona i društvenih mreža) na međusobne odnose između ljudi. S tim u vezi mogli bismo i reći da je ljubav kao iskonska potreba za pripadanjem, slobodom, modernom čovjeku postala nepoznat teren. Kako gledate na ove sveprisutne pojave u modernom društvu poput otuđenosti, nedostatka empatije prema bližnjem i agresivne trke za materijalnim?

JANDRIĆ: Ljubav je najlepši jezik na svetu i sve ono odakle odlazimo i čemu se vraćamo. Pod silom i snagom ljubavi sve ružne slike nestaju, odlaze u zaborav. Ona leči sve. Imamo priliku da je vidimo i osetimo svuda oko nas, samo ako smo dovoljno spremni i otvoreni da preskočimo prepreke, prođemo kroz teške životne raskrsnice i pogledamo iza ugla. Često je tiha, neprimetna, skromna, uvuče se pod kožu. Treba je čuvati, nositi svuda sa sobom i podeliti je sa nekim, iskreno. Samo tako je stvarna i dostiže svoj potpuni oblik.

GLAS: U GP "Jazavac" često ste viđeni kao saradnik, učestovali ste u nekoliko projekata, jedan od posljednjih je hvaljena dječija predstava "Tri praseta i još jedno" nadarene rediteljke Belinde Stijak. Kako se Jelena Jandrić osjeća u kostimu Brlje i od kakve je važnosti dramskom umjetniku gluma za djecu?

JANDRIĆ: U procesu stvaranja predstave "Tri praseta i još jedno", a i kasnije kroz igranja, imali smo mnogo smešnih trenutaka i anegdota. Odlično je što se predstava na jedan šaljiv način bavi vrlo važnom temom današnjice, a to je ekologija i očuvanje životne sredine. U kostimu Brlje se osećam slobodna da iskažem onaj deo sebe koji često nemam priliku da iskažem, na koji uglavnom u svakodnevnoj žurbi svi zaboravimo, a koji nas vraća u detinjstvo i vodi nas kroz beskonačan svet mašte i bezbrižnosti. Igranje za decu za mene predstavlja poseban vid odgovornosti, jer deca traže potpunu predanost. Drago mi je što imam priliku da bar kroz dečiju predstavu budem deo nečijeg odrastanja.

GLAS: Pored glume posjedujete nekoliko talenata, jedan od njih je muzikalnost. Taj dar ste kao glumica na maestralan način ispoljili igrajući u skupocjenom producentskom projektu od prije nekoliko godina, riječ je o mjuziklu "The 25th Annual Putnam County Spelling Bee" u režiji Arona Tilena, Rajana Nelsona, Vilijama Karlosa Angula. Kakvo sjećanje imate na ovu uzbudljivu pozorišnu priču, jedno veliko iskustvo, zar ne?

JANDRIĆ: Mjuzikl koji ste spomenuli bio je deo projekta "BH Broadway" čiji je organizator Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Bosni i Hercegovini u koprodukciji sa Narodnim pozorištem Sarajevo. Projekat pamtim kao dragoceno iskustvo. Imali smo priliku da se upoznamo sa načinom rada reditelja koji nisu sa naših prostora i koji su nesebično delili svoje znanje iz oblasti muzičkog teatra. Uz to, ova predstava je izrodila divna prijateljstva između glumaca i ostalih članova autorskog tima koji dolaze iz Sarajeva, Tuzle i drugih gradova. Nakon premijere realizovana je višednevna turneja, nakon koje su ostale najlepše uspomene na taj projekat.

GLAS: Kad smo već kod talenata, mimo umjetničkog svijeta zaposleni ste i kao asistent na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci. Šta je Jelenu Jandrić privuklo svijetu mentorstva i pedagogije i šta je to što mladim generacijama nameće kao osnovu znanja?

JANDRIĆ: Svet pedagogije je poseban svet. Potrebno je vreme i iskustvo da bi se došlo do spoznaje o određenim metodama predavanja i rada sa studentima, pogotovo kada je reč o umetničkoj akademiji. Umetnost je oblik izražavanja koji je potpuno slobodan, i tako treba da mu se pristupi. Ipak, smatram da svako umetničko delo treba da ima svoju intelektualnu vrednost pored estetske, emocionalne. U svet pedagogije su me uveli profesori koji su mi predavali, a neki od njih su me posebno inspirisali zbog beskrajne posvećenosti i ljubavi prema svom poslu. U toku studiranja glume na Akademiji umjetnosti upoznajemo sebe sa svim svojim vrlinama i manama, učimo kako to sve da prihvatimo i uhvatimo se u koštac sa mukotrpnim radom na sebi. U radu sa studentima i ja učim neke stvari koje o sebi nisam znala. Vežbaonica jeste i trebala bi da bude sigurno sklonište za sve uspone i padove, za greške bez osude, a ujedno i priprema za profesionalni život jednog glumca.

GLAS: Zanimljivo je da ste za master rad uzeli, ni manje ni više nego Ibzenovu "Hedu Gabler" pod mentorstvom profesora Željka Mitrovića i pokojnog profesora Nenada Bojića. Koliko je za Vas bio značajan proces ovog klasičnog komada i šta se moglo naučiti iz tog pozorišnog remek-djela?

JANDRIĆ: Na osnovnim studijama profesor Željko Mitrović, u čijoj klasi sam završila glumu, nam je usadio ljubav prema klasičnim komadima. Profesor je forsirao da svakom delu pristupimo detaljno, temeljno i da imamo celodnevne individualne, ali i grupne analize u vidu diskusije. Na master studijama sam se susrela sa metodama rada pokojnog profesora Nenada Bojića. Njegova višesatna predavanja iz ugla pozorišnog reditelja za mene, kao glumicu, bila su jako korisna i inspirativna za dalji rad. Komadi Henrika Ibzena su neiscrpno polje za istraživanje, sagledavanje umetnosti iz raznih perspektiva. Delo "Heda Gabler" je klasično delo sa dominantnim glavnim ženskim likom, koje je napisano u 19. veku, što me je najviše fasciniralo. Pisac je u tom periodu i takvim društvenim okolnostima pisao progresivno o pravima žena, o njihovim snovima, snazi, kolebanju, željama i težnjama. Danas nam je potrebno još više ovakvih ili sličnih dramskih tekstova sa dosta ženskih likova, a posebno ženskih likova u naslovnim ulogama.

GLAS: Ove godine se navršava pet godina otkako ste diplomirali u klasi Željka Mitrovića i sudeći po rezultatima napravili ste dosta lijepih stvari kada je u pitanju karijera. Ali, sad, kada biste vratili film unazad i u dane studiranja, da li postoji nešto za čim žudite iz tog vremena?

JANDRIĆ: Volela bih da sam se manje nervirala, a više uživala u procesu umetničkog stvaranja pa i onda kada stvari nisu išle baš onako kako sam ja to zamislila (smijeh). Ponekad najlepše stvari ispadnu spontano, čak i u trenucima kad ništa ne ide u željenom pravcu.

UTICAJI

GLAS: Znamo da ste veliki ljubitelj poezije i inače samog književnog štiva i da u slobodno vrijeme uvijek nalazite vremena da se bavite nekim literarnim djelom. Koji su to književni generali ostavili najveći uticaj na Vas kao umjetnicu?

JANDRIĆ: U toku studiranja glume pisala sam poeziju, sada iskreno imam manje vremena za to, ali bih svakako volela da se vratim jednog dana i tom vidu umetničkog izražavanja. Što se tiče pisaca koji su na mene ostavili poseban uticaj, to su svakako: Anton Pavlovič Čehov, Viljem Šekspir, Henrik Ibzen, August Strindberg, Tenesi Vilijams, Judžin O’Nil, Ežen Jonesko, Bertold Breht, Jovan Sterija Popović, Dušan Kovačević, Aleksandar Popović i još mnogi, mnogi drugi...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.