Изнутра, напоље

Ми нисмо ни измислили ни научили да се смијемо и плачемо. То нам је уз живот дато. Новорођенче, без икакве обуке и без личног залагања, неприкосновено влада овим вјештинама.

Долазимо на свијет већ опремљени умијећем обзнањивања радости и туге, као крајњих наспрамних расположења на која смо упућени. Обезбиједивши нам овакву полазну опремљеност, живот нам надаље препушта да се сами, како год, бавимо испољавањем наших свеколиких расположења. То је људски израз. Увијек можемо да се смијемо или плачемо. Можемо да преобразимо смијех у сузе разгаљености, и плач у суманут смијех. Можемо да изоставимо смијех и плач; уосталом, запажамо како, и без њих, своја стања живописно одражавају животиње и биљке, па и вода, ватра, ваздух, земља, пијесак, стијење...

Живот подразумијева да можемо да се изразимо и да морамо да се изразимо. Ми то непрестано чинимо. Наш живот је наш израз. Све што човјек уради или не уради, покаже или прикрије, каже или прећути, призна или слаже, његов је израз, то је он. И безизражајност је рјечита.

Оно што, у вези са људским изражавањима, може да буде и јесте спорно, то је њихово тумачење. Ја сам, на примјер, као шеснаестогодишњак, добио батине у кафани, од дупло старијег појединца, који је сједио за сусједним столом и изненадно ми пришао с питањем: "Шта значи тај кисели осмијех?" Прије него што сам стигао да изразим да се ради о неспоразуму и да моја два друга и ја разговарамо о нечему невезаном с њим, појединац ме је звекнуо главом у нос и наставио да шакета. Ово је, наравно, ситница у поређењу са далекосежнијим тумачењима и њиховим посљедицама што су се одигравале и што се одигравају овдје и наоколо.

Стога, кад је већ неминовно да се изразимо и кад ми ништа друго и не чинимо, никад није згорег да се посветимо обликовању нашег израза, које нас уједно води истанчанијем препознавању туђих. Била наша расположења изузетна или свакидашња, ми располажемо бесконачним стваралачким могућностима за уобличавање њиховог израза, од најскромнијих до најобилатијих, са једнаким изгледима да изразе људскост. Уз ово, нос сопственог расположења непрекидно је изложен томе да се протрља са носевима расположења других, па се израз сопственог расположења не може ријешити саосјећања с другима. Тако се из дијелова склапа цјелина слике свијета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.