Између фантазије и гротеске њујоршких улица

Успјешне изложбе чувеној српској сликарки Милени Павловић Барили дале су само теоретске резултате, а бављење примијењеном умјетношћу обезбиједило је Милени егзистенцију.

Сарађујући више година са најпознатијим америчким модним журналима Милена је дала велики број веома успјешних креација, посебно на самом почетку сарадње, када је, неспутана контролом наручилаца, своју машту користила са много умјетничке слободе.

Миленин дизајн женске одјеће и обуће, као и графичка рјешења за рекламе козметичких производа и накита који су објављивани у часописима "Вог", "Шарм", "Гламур" и другим, одишу њежношћу и деликатношћу израде, свјежином боја, богатством детаља.

Линеарност, лелујавост, треперење и преливање тонова и валера на скупоцјеним тканинама, наглашавају још једну важну особину Миленине умјетности, афинитет за покрет који ненаметљиво, са пуно грациозности струји у свим њеним дјелима. Многи ликовни критичари наглашавали су Миленин велики укус, чистоту линије, "живахну фантазију са смислом за гротеску" .

У амерички комерцијални дизајн Милена је унијела и атмосферу ране италијанске ренесансе чију поетичност преплиће са реквизитима свакидашњег, често монденског начина живота, због чега су њене илустрације биле веома запажене и тражене, а сама Милена убрајана у ред умјетника који су дали значајан допринос визуелној привлачности америчких модних часописа.

Осим тога, захваљујући сарадњи са композитором Ђанкарлом Менотијем, Милена је била ангажована на изради костима за балет "Себастијан" који је у јесен 1944. године био на репертоару њујоршке групе "Ballet international ".

Док су ратне године споро одмицале, Миленине ријетке тренутке среће и задовољства смјењивали су дуги периоди туге, бриге и носталгије. Њене стрепње појачане су и прекидом поштанског саобраћаја, послије чега је кратке вијести од родитеља добијала само путем Црвеног крста.

У Њујорку је Милена интензивно радила, како на чистој умјетности, тако и на комерцијалном дизајну. У љето 1943. године почиње рад на портрету младог Роберта Томаса Гослена, са којим се послије вишемјесечног познанства, вјенчала у Сјеверној Каролини, 24. децембра 1943. године.

Послије пет стравичних година олујно небо над Европом је почело да се разведрава. Пресрећна, са пробуђеном надом да ће ускоро загрлити своје најдраже, Милена путем њујоршког радија поздравља ослобођење Београда. Њена радост је појачана и писмом од оца, првим које је добила послије неколико година. Међутим, неколико нових поруџбина које је радила у бесаним ноћима и једна повреда пршљена веома су је исцрпјеле, тако да Милена у јесен 1944. године због опоравка прелази у Монте Киско. Њено посљедње писмо упућено је оцу, управо из овог мјеста.

Крајем зиме 1945. Милена је са мужем прешла у нови стан у Њујорку који су почели да уређују са великом љубављу, срећни и узбуђени због њеног новог успјеха - уговора о сарадњи са позориштем "Guild". Тих дана Милена је почела да ради и своје посљедње дјело, портрет тетке Ноеми, односно часне сестре Марије Магдалене. A онда, када то нико није слутио, 6. марта ујутру, Миленино срце је стало.

Вијест о Милениној смрти објавили су најтиражнији амерички листови, "New York Times" и "Herald Tribune", као и италијански "La Domenica", доносећи уз опширне текстове и Миленину посљедњу фотографију.

Посљедња слика

Тог мартовског јутра, када је умрла, у Миленином атељеу у 410. улици у Њујорку на сликарском штафелају остала је усамљена и недовршена њена посљедња слика, "Монахиња". Загонетна као и сама умјетница, ова слика као да је била предодређена да заокружи Миленин умјетнички опус и буде симбол свих њених трагичних слутњи и стрепњи, мјесто у коме су се стекле све особине Миленине изузетне личности, њен унутрашњи живот и несвакидашња интуиција.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.