Иван Петровић: Слојевитост фотографије

Користећи медиј фотографије у документаристичком и "стрејт" маниру, моја главна интересовања била су усмерена ка различитим питањима људског идентитета и његове дезоријентисаности у окружењу једне опште агресивности друштвених поредака.

 Такође бирам предмете или амбијенте који би могли да се односе на неку свршену радњу или да упућују на неки догађај, истовремено и као призор који иде ка настајању слике артикулисане медијским захтевима фотографије као артефакта.

Ово је за "Глас Српске" рекао визуелни умјетник из Београда Иван Петровић, добитник награде "Димитрије Башичевић Мангелос" за 2008. годину.  

* ГЛAС: Каква је улога контекста у Вашим фотографијама и његов однос са проблемом идентитета?

ПЕТРОВИЋ: Та улога је за мене битна и ја се трудим да о њој водим рачуна из простог разлога што се уочава све екстремнија идеолошка, политичка и културолошка подела у друштву. То не значи да би сам контекст означавао и припадање једној од њих, већ пре однос који се заузима према датим околностима, који се може огледати и у њиховом игнорисању. У том смислу бављење идентитетом у мојим радовима усмерено је ка истраживању појава које афирмишу једну врсту егзистенције која нас одређује ван система подруштвљавања.

* ГЛAС: Како третирате саму фотографију у Вашим радовима?

ПЕТРОВИЋ: Мислим да је битно, чак и неопходно, стално испитивање и тражење могућности нових образаца коришћења медија којима се бавимо. То би значило да је за тумачење наратива који представљамо битна чињеница шта за нас представља и сам медиј помоћу кога тај наратив износимо. Тумачење фотографије данас сложен је процес, због њеног комплексног начина примене у савременом друштву. Ја је сматрам за медиј који нема могућност пружања аутономије свом предлошку. Она то може бити једино ако је медитативна и тад почиње да представља естетски предмет, што мислим да је добро. У одређеном смислу то може бити ако се она афирмише као медитативни предмет. Мислим да тумачење једне фотографије зависи од тога на који начин схватамо неку претходну.

* ГЛAС: Може ли се говорити о фотографији као супституту памћења?

ПЕТРОВИЋ: Aко бисмо то узели у обзир као тачно, онда би "фотографисати" значило "заборавити" (при том би се термин "фотографија" који је поменут у питању односио на фотографију предмет, слику, не на медиј).

Дакле, остаје снимак који "призива" забележени догађај, надомешћује наше присуство, пружа доказ да се "то" догодило. Сматрам битним да знамо из ког разлога снимамо, шта и како снимамо и начин на који то желимо да представимо. Од тога зависи да ли тај производ убудуће користимо као материјал помоћу којег нешто преиспитујемо или глорификујемо. Никад нисам фотографисао нешто због тога да бих га "заборавио". У том смислу, бар мени, направљени снимак никад није замењивао нешто што је требало да запамтим. Једноставно је било потребно памтити, све, и околности које доводе до настајања одређеног снимка, да бих управо на основу тога целовитије сагледао и проучавао снимак који на то упућује... Промишљати о фотографијама памтећи догађаје...

"Waterscapes"

На изложби "Waterscapes", која ће бити отворена 9. фебруара у галерији "Ремонт" у Београду, Петровић ће представити нову серију фотографија која представља снимке водених површина - ријека, језера, мора, океана.     

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.