Иван Негришорац: Повратак чистоти Ћопићевог говора

Морамо се вратити чистоти Ћопићевог говора. Данас живимо у компликованом и лажљивом свету у којем јавна комуникација служи више зато да нас заведе на погрешне путеве него да нас доведе до поузданих увида. Зато сам све уверенији да нас само чистота и обновљена свест о традиционалним вредностима могу да врате елементарним претпоставкама људскога опстанка.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" пјесник Иван Негришорац, добитник награде "Бранко Ћопић" за поезију.

- Свет који почива на сталним лажима, неће моћи баш дуго да потраје. Он непрестано добија неке первертиране и паразитске облике, а честити људи немају и не могу ни имати интересовања да у таквом свету учествују. Честити људи не желе да се саживљавају са задатим друштвеним улогама.

* ГЛAС: Шта за Вас значи награда "Бранко Ћопић"?

НЕГРИШОРAЦ: Пре свега, велику част. Враћа ме у дане детињства када сам са много страсти водио интензиван дијалог са Ћопићем и његовим делом. Слободно могу рећи да је Ћопић за мене био најзначајнији писац раног детињства. Онда су се неке ствари у мом животу промениле, па сам поприлично запоставио тај дијалог са њим. Међутим, последњих година поново се враћам тој невероватној, чудесној безазлености Ћопићевог поступка, било у прози, било у стиху, и све ми више Ћопићева нежна чистота поново почиње да светли. То обновљено дружење је тим значајније и драгоценије јер је знак нечег што ја називам сопственим песничким дозревањем. Рајко Петров Ного је с разлогом моју књигу "Потајник", која је изашла 2007. године и за коју сам добио Змајеву награду, довео у везу са Бранковом сјајном књигом "Сеоско гробље". Кад ми је стигла ова радосна вест о награди са Бранковим именом, то ме је утврдило у уверењу да је Ного био у праву. A Бранко Ћопић је био мајстор да покаже како се у игрању друштвених улога може препознати, пре свега, страшна трагикомика од које нас ништа не може спасти. Од те страшне трагикомике ни њега ништа није могло спасти, па се зато сурвао у понор у којем ничег више благог није било. Ваљда смо тек тада увидели да је његова благост само била начин да се човек спасе од горчина и ужаса.

* ГЛAС: Недавно су се навршиле три деценије од објављивања Ваше прве поетске збирке "Трула јабука". Да ли је поезија тада имала бољи статус и гдје је данас мјесто српске поезије?

НЕГРИШОРAЦ: Ситуација је свакако за поезију знатно лошија, бар што се јавног простора тиче. Ми данас, на целом српском простору, практично немамо издавачких кућа које се озбиљно баве песничком продукцијом. Осамдесетих година било је много издавача који су имали озбиљне издавачке програме, а они су објављивани пре него што наступи планирана књижевна сезона. Данас тога више нема, а издавачке куће поезију објављују без чврстих критеријума и без јасних концепата. Завладало је време тржишног хаоса у којем поезија нема шта да тражи. У том погледу су у веома лошој ситуацији млади песници који тек стасавају у овом времену у којем нема праве друштвене бриге за песнике и за поезију. Ипак, правом песничком духу је немогуће одолети, без обзира на то што се у јавном простору не посвећује довољно пажње свему томе. Иако је у медијима мало интересовања за поезију, то не умањује њену вредност. То само чини да је њена вредност постала ретка, па и ексклузивна роба. Чудо поезије састоји се и у томе што она делује и у најмањим дозама. Зато сматрам да је песнички дух неуништив, без обзира на то какав јавни дијалог о поезији данас био. И кад би меркантилна лукавост помислила да је сасвим уништила песнички дух, он би однекуд избио одакле га нико не очекује. Уосталом, кад би, којим случајем, акција уништења песничког духа успела, то би значило дефинитивну пропаст човека.

* ГЛAС: За кратко вријеме добили сте три вриједна признања, награду "Бранко Ћопић", "Жичку хрисовуљу" и награду "Раде Драинац". Колико Вас оне подстичу да стварате нова дјела?

НЕГРИШОРAЦ: Већ сам у годинама када признања примам са радошћу, али то не утиче на моје стваралачке визије. Те визије се крећу по неким линијама само њима својственим. Aли радост сусрета са читаоцем и даље ме опседа као вечита, неразрешива песничка тајна. Када видим да је на моје песме неко реаговао бурно и страсно, кад ме то подсети на оно стање у којем сам песме писао, онда је то, само по себи, за мене велика награда. A још када признање дође од неких људи које поштујем и за које знам да у стварима књижевним умеју добро да разликују јаје од мућка, онда задовољству нема краја. Мене радује да збирка "Светилник" привлачи пажњу познавалаца поезије. Та збирка је не само посвећена монашком животу и Хиландару, него је и најнепосредније из таквог живота проистекла. Пажња посвећена овој књизи представља знак да су читаоци жељни чистоте и пуне посвећености какве налазимо у монашком свету. То је, истовремено, потврда да смо сви жељни чистоте говора и чистоте вере. Оног говора и вере које отелотворују не само монаси него и Змај, Бранко Ћопић, Раде Драинац… A о чистоти молитвеног обраћања, које ме очекује у Жичи, пред олтаром цркве Светог спаса, и да не говоримо.

Нове пјесме

* ГЛAС: Када можемо да очекујемо Ваше нове поетске збирке?

НЕГРИШОРAЦ: У сваком тренутку пишем и то не само једну збирку. Помало хаотично стварам, па се код мене увек нађе разноврсних тканица са више разбоја. Шта ће у будућем периоду највише доћи до изражаја, то још не умем да вам кажем, али ће све то, ваљда, довести до неке нове збирке. Морам само бити сигуран да се некакав песнички свет заокружио и на себи својствен начин дорекао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.