Ivan Negrišorac: Povratak čistoti Ćopićevog govora

Moramo se vratiti čistoti Ćopićevog govora. Danas živimo u komplikovanom i lažljivom svetu u kojem javna komunikacija služi više zato da nas zavede na pogrešne puteve nego da nas dovede do pouzdanih uvida. Zato sam sve uvereniji da nas samo čistota i obnovljena svest o tradicionalnim vrednostima mogu da vrate elementarnim pretpostavkama ljudskoga opstanka.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" pjesnik Ivan Negrišorac, dobitnik nagrade "Branko Ćopić" za poeziju.

- Svet koji počiva na stalnim lažima, neće moći baš dugo da potraje. On neprestano dobija neke pervertirane i parazitske oblike, a čestiti ljudi nemaju i ne mogu ni imati interesovanja da u takvom svetu učestvuju. Čestiti ljudi ne žele da se saživljavaju sa zadatim društvenim ulogama.

* GLAS: Šta za Vas znači nagrada "Branko Ćopić"?

NEGRIŠORAC: Pre svega, veliku čast. Vraća me u dane detinjstva kada sam sa mnogo strasti vodio intenzivan dijalog sa Ćopićem i njegovim delom. Slobodno mogu reći da je Ćopić za mene bio najznačajniji pisac ranog detinjstva. Onda su se neke stvari u mom životu promenile, pa sam poprilično zapostavio taj dijalog sa njim. Međutim, poslednjih godina ponovo se vraćam toj neverovatnoj, čudesnoj bezazlenosti Ćopićevog postupka, bilo u prozi, bilo u stihu, i sve mi više Ćopićeva nežna čistota ponovo počinje da svetli. To obnovljeno druženje je tim značajnije i dragocenije jer je znak nečeg što ja nazivam sopstvenim pesničkim dozrevanjem. Rajko Petrov Nogo je s razlogom moju knjigu "Potajnik", koja je izašla 2007. godine i za koju sam dobio Zmajevu nagradu, doveo u vezu sa Brankovom sjajnom knjigom "Seosko groblje". Kad mi je stigla ova radosna vest o nagradi sa Brankovim imenom, to me je utvrdilo u uverenju da je Nogo bio u pravu. A Branko Ćopić je bio majstor da pokaže kako se u igranju društvenih uloga može prepoznati, pre svega, strašna tragikomika od koje nas ništa ne može spasti. Od te strašne tragikomike ni njega ništa nije moglo spasti, pa se zato survao u ponor u kojem ničeg više blagog nije bilo. Valjda smo tek tada uvideli da je njegova blagost samo bila način da se čovek spase od gorčina i užasa.

* GLAS: Nedavno su se navršile tri decenije od objavljivanja Vaše prve poetske zbirke "Trula jabuka". Da li je poezija tada imala bolji status i gdje je danas mjesto srpske poezije?

NEGRIŠORAC: Situacija je svakako za poeziju znatno lošija, bar što se javnog prostora tiče. Mi danas, na celom srpskom prostoru, praktično nemamo izdavačkih kuća koje se ozbiljno bave pesničkom produkcijom. Osamdesetih godina bilo je mnogo izdavača koji su imali ozbiljne izdavačke programe, a oni su objavljivani pre nego što nastupi planirana književna sezona. Danas toga više nema, a izdavačke kuće poeziju objavljuju bez čvrstih kriterijuma i bez jasnih koncepata. Zavladalo je vreme tržišnog haosa u kojem poezija nema šta da traži. U tom pogledu su u veoma lošoj situaciji mladi pesnici koji tek stasavaju u ovom vremenu u kojem nema prave društvene brige za pesnike i za poeziju. Ipak, pravom pesničkom duhu je nemoguće odoleti, bez obzira na to što se u javnom prostoru ne posvećuje dovoljno pažnje svemu tome. Iako je u medijima malo interesovanja za poeziju, to ne umanjuje njenu vrednost. To samo čini da je njena vrednost postala retka, pa i ekskluzivna roba. Čudo poezije sastoji se i u tome što ona deluje i u najmanjim dozama. Zato smatram da je pesnički duh neuništiv, bez obzira na to kakav javni dijalog o poeziji danas bio. I kad bi merkantilna lukavost pomislila da je sasvim uništila pesnički duh, on bi odnekud izbio odakle ga niko ne očekuje. Uostalom, kad bi, kojim slučajem, akcija uništenja pesničkog duha uspela, to bi značilo definitivnu propast čoveka.

* GLAS: Za kratko vrijeme dobili ste tri vrijedna priznanja, nagradu "Branko Ćopić", "Žičku hrisovulju" i nagradu "Rade Drainac". Koliko Vas one podstiču da stvarate nova djela?

NEGRIŠORAC: Već sam u godinama kada priznanja primam sa radošću, ali to ne utiče na moje stvaralačke vizije. Te vizije se kreću po nekim linijama samo njima svojstvenim. Ali radost susreta sa čitaocem i dalje me opseda kao večita, nerazrešiva pesnička tajna. Kada vidim da je na moje pesme neko reagovao burno i strasno, kad me to podseti na ono stanje u kojem sam pesme pisao, onda je to, samo po sebi, za mene velika nagrada. A još kada priznanje dođe od nekih ljudi koje poštujem i za koje znam da u stvarima književnim umeju dobro da razlikuju jaje od mućka, onda zadovoljstvu nema kraja. Mene raduje da zbirka "Svetilnik" privlači pažnju poznavalaca poezije. Ta zbirka je ne samo posvećena monaškom životu i Hilandaru, nego je i najneposrednije iz takvog života proistekla. Pažnja posvećena ovoj knjizi predstavlja znak da su čitaoci željni čistote i pune posvećenosti kakve nalazimo u monaškom svetu. To je, istovremeno, potvrda da smo svi željni čistote govora i čistote vere. Onog govora i vere koje otelotvoruju ne samo monasi nego i Zmaj, Branko Ćopić, Rade Drainac… A o čistoti molitvenog obraćanja, koje me očekuje u Žiči, pred oltarom crkve Svetog spasa, i da ne govorimo.

Nove pjesme

* GLAS: Kada možemo da očekujemo Vaše nove poetske zbirke?

NEGRIŠORAC: U svakom trenutku pišem i to ne samo jednu zbirku. Pomalo haotično stvaram, pa se kod mene uvek nađe raznovrsnih tkanica sa više razboja. Šta će u budućem periodu najviše doći do izražaja, to još ne umem da vam kažem, ali će sve to, valjda, dovesti do neke nove zbirke. Moram samo biti siguran da se nekakav pesnički svet zaokružio i na sebi svojstven način dorekao.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.