Ива Милошевић: Позориште подстиче људе да мисле и осећају

Главни задатак позоришта је да подстиче људе да слојевитије мисле и осећају. Није ангажовани театар онај који ће интелектуално сажвакати слику света и као неки једноставни туристички водич ставити је пред гледаоца. Мислим да такво позоришно искуство само усталасава површину.

Испричала је то у интервјуу за "Глас Српске" београдска редитељка Ива Милошевић, која је на сцену Југословенског драмског позоришта поставила комад "Драма о Мирјани о овима око ње" Ивора Мартинића. Публика Театар феста "Петар Кочић" имаће прилику да погледа ову представу.

Београдска редитељка сматра да је моћнији театар који гледаоца сензибилизује, отвара му више слојева значења.

- Такав театар помаже гледаоцу да дође у емоционални, а не само рационални контакт са својим незадовољством, нелагодом или срамотом због слике света, које је и он сам на неки начин део - казала је Милошевићева.

* ГЛАС: Шта је било пресудно да се одлучите да режирате овај комад?

МИЛОШЕВИЋ: Рекла бих да је то несвакидашња поетика овог комада и зрелост са којом се тако млад човек истовремено смеје и радује несавршености живота који му се нуди у овом нашем данашњем свету. Овај комад је истовремено и смешан и тужан. Барата оним баналним и рутинским у нашој свакодневици, доводећи га на моменте до апсурда и механичности, чак и до надреалног, а све то да би нам пренео једну слојевиту поруку о механизацији наших живота и отуђењу, на које се све више и више навикавамо и пристајемо. И све то овај комад саопштава на један рафиниран и не примитивно значењски прозиран начин. Загонетан је и тражи од гледаоца да га домисли код куће. За мене је ово једна јако аутентична појава у позоришту на овим нашим просторима. Не догађа се баш често да се појави писац чији рукопис и уопште свет који доноси кроз своје дело одишу толико аутентичним списатељским сензибилитетом. Прихватила сам да га радим и пре него што сам била у стању да рационално формулишем о чему говори, а камоли да замислим како би се то могло инсценирати.

* ГЛАС: У чему се огледа есенција овог текста и на који начин ста га Ви редитељски ишчитали?

МИЛОШЕВИЋ: Ово је комад о "малим људима" који механички и рутинирано живе своје "мале животе". И сви ти животи личе једни на друге, препуни су клишеа, који се слепо преписују од других, који се уче из шунд серија и романа и за које мали човек верује да је рецепт за срећу. Круг је затворен и из њега се не може изаћи, јер не постоји идеја о томе да би живот могао да буде нешто друго, нешто више. Код Мирјане се на кратко појави неко незадовољство, неко осећање прикраћености и она се упушта у неку врсту потраге за нечим дубљим, пунијим, али заврши у истој тачки из које је кренула. Порука комада није баш светла, али је, рекла бих, нека врста упозорења и упутства за оно како не треба. Ја, сам одлучила да представу сместим у дневну собу Мирјаниног стана, чији је зид истовремено и фасада њене зграде са прозорима на којима се указују "ови око ње". Они у њен свет улазе кроз те прозоре и излазе, они посматрају њен живот, сањаре и пате због својих живота или само обављају ситне свакодневне послове.

* ГЛАС: Који је највећи проблем позоришта данас и колико је ситуација слична на том пољу у свим републикама бивше Југославије?

МИЛОШЕВИЋ: То што нема више пара у буџетима за културу и што не постоје бољи продукцијски услови. Квантитет ствара квалитет и разнородност. Када постоји већа понуда, то ствара услове да цветају потпуно различити позоришни језици и сензибилитети и да сви подједнако одишу занатским мајсторством. Овако смо осуђени на спасавање позоришта пред филозофијом да уметност треба бити комерцијално исплатива. А то нема никакве везе са високом културом. Треба разликовати забаву од уметности и популарну културу од високе уметности.

Фестивали

* ГЛАС: Колико су фестивали идеална прилика да се позоришта из региона сакупе на једном мјесту и размијене искуства?

МИЛОШЕВИЋ: То је за мене потпуно логична ствар. Мислим да добар позоришни фестивал, изнад свега, у први план ставља квалитетно позориште и окупља људе из различитих земаља да би то квалитетно позориште промишљали. Може много да учини за побољшање добросуседских односа на овим просторима, на навикавање на нормалност и комуникацију, отварање према нечем новом и бољем и одвикавање људи од слепог држања за оно лоше у прошлости. Верујем да позориште то може.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.