"Искупљење" на Стеријином позорју: Драмско преиспитивање малих и великих лажи

Бранимир Шћепановић је својим приповеткама ("Смрт господина Голуже") и романима ("Уста пуне земље", "Искупљење") оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У његовим делима се смело и одважно преиспитује период Другог светског рата и време послератне изградње друштва, али и сударање обичног човека са накарадним системом који га доводи до апсурда. Роман "Искупљење" у себи садржи и једну и другу тематику.

Драматизација Слободана Обрадовића следи ове мотиве и у неколико слојева отвара питања која су део прошлости, али некако још интригирају нашу јавност. Главни јунак Григорије Зидар (Борис Исаковић), возач камиона и повратник у домовину после тридесет година изгнанства, стицајем околности скреће са основне маршруте у место Нехај, где сазнаје да му је подигнут споменик за херојско дело које је починио у фебруару 1942. године у Великој Јарузи. Он и његова сапутница Софија, анимир дама, упадају у вешто изрежиран ток догађаја који ће покренути питање његовог идентитета, али и самог веровања да је он то учинио. Наравно да је по среди спречавање откривања праве истине, зато што су део његове славе себи приписали локални хероји Лука (Ненад Пећинар) и Симеон (Југослав Крајнов), себе дописали на споменик као учеснике тог херојског чина, иако их нигде није било. Отвара се један одистински кафкијански процес, испитивање и доказивање, потурање изјаве на потпис да он није он и сакривање горке истине. Овако постављен драмски ток заправо демистификује једно време, социјалистичко и комунистичко, фалсификовање народноослободилачке борбе и указује на створени систем вредности који је у великој мери изградио садашњи.

Тај систем је почивао на великим и малим лажима. То је једина и права веза са временом у којем живимо, а остало је у домену борбе са бирократским апаратом, како би доказао своје постојање и попут Павла Марића из Нушићевог "Покојника" приморан је да прихвати нови идентитет.

У овом случају Григорије ће себе излити у споменик, јер је то једини начин да потврди своје постојање и да се искупи пред собом. На готово празној сцени, пуној земље, са клупама које су и љубавне и затворске и иследничке и за састанке и за одмор, картање... у завидној динамици, исповедно-игране структуре, глумци зналачки креирају своје ликове, а ми им верујемо. Доминантна фигура је свакако Григорије којег Исаковић игра са лакоћом, самоуверено и са довољно такта за партнере у игри. Режијски је створен чврст оквир за игру и у сваком тренутку се зна ко је где и зашто, са течним минзансценом и јасним односима међу ликовима. Зашто је ова тема на репертоару и да ли нас се више тичу догађаји и људи из времена прошлог, о којима се углавном прича са сетом, питање је за управу СНП, као и за селектора у овом случају.

Након турбулентних година које смо преживели сазнало се сасвим довољно да је послератно време било време победника и да су стварали "своју" историју и улогу у рату. Сазнало се да је и новоизграђени систем заснован на климавим темељима те да се због тога брзо и урушио. У свему томе највише су страдали појединци који су поверовали у Потемкинова села. Тако је било увек и биће... нажалост.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.