"Iskupljenje" na Sterijinom pozorju: Dramsko preispitivanje malih i velikih laži

Branimir Šćepanović je svojim pripovetkama ("Smrt gospodina Goluže") i romanima ("Usta pune zemlje", "Iskupljenje") ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U njegovim delima se smelo i odvažno preispituje period Drugog svetskog rata i vreme posleratne izgradnje društva, ali i sudaranje običnog čoveka sa nakaradnim sistemom koji ga dovodi do apsurda. Roman "Iskupljenje" u sebi sadrži i jednu i drugu tematiku.

Dramatizacija Slobodana Obradovića sledi ove motive i u nekoliko slojeva otvara pitanja koja su deo prošlosti, ali nekako još intrigiraju našu javnost. Glavni junak Grigorije Zidar (Boris Isaković), vozač kamiona i povratnik u domovinu posle trideset godina izgnanstva, sticajem okolnosti skreće sa osnovne maršrute u mesto Nehaj, gde saznaje da mu je podignut spomenik za herojsko delo koje je počinio u februaru 1942. godine u Velikoj Jaruzi. On i njegova saputnica Sofija, animir dama, upadaju u vešto izrežiran tok događaja koji će pokrenuti pitanje njegovog identiteta, ali i samog verovanja da je on to učinio. Naravno da je po sredi sprečavanje otkrivanja prave istine, zato što su deo njegove slave sebi pripisali lokalni heroji Luka (Nenad Pećinar) i Simeon (Jugoslav Krajnov), sebe dopisali na spomenik kao učesnike tog herojskog čina, iako ih nigde nije bilo. Otvara se jedan odistinski kafkijanski proces, ispitivanje i dokazivanje, poturanje izjave na potpis da on nije on i sakrivanje gorke istine. Ovako postavljen dramski tok zapravo demistifikuje jedno vreme, socijalističko i komunističko, falsifikovanje narodnooslobodilačke borbe i ukazuje na stvoreni sistem vrednosti koji je u velikoj meri izgradio sadašnji.

Taj sistem je počivao na velikim i malim lažima. To je jedina i prava veza sa vremenom u kojem živimo, a ostalo je u domenu borbe sa birokratskim aparatom, kako bi dokazao svoje postojanje i poput Pavla Marića iz Nušićevog "Pokojnika" primoran je da prihvati novi identitet.

U ovom slučaju Grigorije će sebe izliti u spomenik, jer je to jedini način da potvrdi svoje postojanje i da se iskupi pred sobom. Na gotovo praznoj sceni, punoj zemlje, sa klupama koje su i ljubavne i zatvorske i isledničke i za sastanke i za odmor, kartanje... u zavidnoj dinamici, ispovedno-igrane strukture, glumci znalački kreiraju svoje likove, a mi im verujemo. Dominantna figura je svakako Grigorije kojeg Isaković igra sa lakoćom, samouvereno i sa dovoljno takta za partnere u igri. Režijski je stvoren čvrst okvir za igru i u svakom trenutku se zna ko je gde i zašto, sa tečnim minzanscenom i jasnim odnosima među likovima. Zašto je ova tema na repertoaru i da li nas se više tiču događaji i ljudi iz vremena prošlog, o kojima se uglavnom priča sa setom, pitanje je za upravu SNP, kao i za selektora u ovom slučaju.

Nakon turbulentnih godina koje smo preživeli saznalo se sasvim dovoljno da je posleratno vreme bilo vreme pobednika i da su stvarali "svoju" istoriju i ulogu u ratu. Saznalo se da je i novoizgrađeni sistem zasnovan na klimavim temeljima te da se zbog toga brzo i urušio. U svemu tome najviše su stradali pojedinci koji su poverovali u Potemkinova sela. Tako je bilo uvek i biće... nažalost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.