Исидора Жебељан Љубав према старинама додирује и будућност

Моја музика је моја молитва. После ових десет година откако се моја музика интензивно изводи ван граница Србије, научила сам да публика, посебно у западној Европи, слушању музике прилази са страшћу, посвећеношћу и знањем, као што је то на нашим просторима случај када су у питању књиге или филм.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" композиторка Исидора Жебељан, аутор опере "Маратонци трче почасни круг", чији ће нови албум са оркестарском музиком бити промовисан 21. јуна у Београду.

* ГЛAС: На новом албуму су композиције "Коњи светог Марка", "Руковети", "Скомрашка игра", "Селиште" и симфонија "Пикарске сцене"... На који начин Ви ове композиције повезујете и шта Вам представљају, и приватно и професионално?

ЖЕБЕЉAН: Све композиције које се налазе на диску су писане за оркестар и то је основни разлог због којег су окупљене заједно. Међутим, суштинска нит која их повезује је моја љубав према архаичном, према оној врсти старине која толико дубоко сеже у прошлост да, у исто време, додирује и будућност. То значи да се исходиште светова Лизипових коња и светог Марка, живота жртвованих банатском риту, скомрашких лудорија, пикара-витезова авантуриста, налази у истом, нама несазнатљивом извору. Овакав мој однос према архаичном је последица узбуђења због откривања тајне, као када се јунак бајке припрема да отвори и седма, тајанствена, забрањена врата. Наравно, сваки пут остаје запрепашћен када то и учини.

* ГЛAС: За протеклих осам година Ваших 26 композиција изведено је на више од стотину концерата и представа у готово свим земљама Европе, у СAД и у земљама Далеког истока. Шта је заједничко у реакцијама публике и је ли најтеже наступати на домаћој сцени?

ЖЕБЕЉAН: Морам да признам да још увек немам јасну слику о томе шта је заједничко у реакцијама публике, вероватно је то прихватање које се заснива на препознавању истинитости и некој врсти моћи енергије која се налази у музици. Раније ми је било најузбудљивије када се моја музика изводила у Србији, у Београду, јер је то однос који подсећа на однос родитеља и деце. У родном граду, где вас познају од малих ногу, прате сваки ваш корак и где се многи осећају заслужним за ваше стасавање и зрелост, ви у почетку, осећате велику трему, која се тиче прихватања, онаквог прихватања које деца очекују од својих најближих. Наша средина је још увек у великом заостатку у правом доживљају и обожавању музике.

* ГЛAС: Ваш међународни успон почео је свјетском премијером опере "Зора Д." у Aмстердаму 2003. године. Међутим, опера "Маратонци" је изазвала највеће интересовање домаће публике. Шта Вам је било најинспиративније у тој опери?

ЖЕБЕЉAН: Што се генезе настанка ове опере тиче, она сеже у период одмах после премијере "Зоре Д", дакле 2003. године, када ми је чувени оперски редитељ Дејвид Паунтни, уметнички директор Фестивала у Брегенцу, за тај сјајан фестивал наручио нову оперу. Његова сугестија је била да нова опера буде црно-хуморна, као и да има везе са балканским, тачније српским простором. Наравно, ту није било никакве сумње - "Маратонци трче почасни круг" су наш најбољи црно-хуморни комад. Било је изазовно тражити и измишљати музику која по изразу одговара овој горкој комедији. Она говори о породици, непобедивости њених закона, конзервативизму, менталитету, о политичко-породичној коректности заједнице која увек води у тоталитаризам, о политичкој, породичној, провинцијалној, капиталистичкој потреби да се увек и по сваку цену буде револуционаран и модеран, да се буде у тренду, она говори и о капитализму, комерцијализацији, зарађивању и јединој крајњој консеквенци која из тога у данашњем свету проистиче, а то је да је "смрт једини сигуран пос’о". То је и комад о српским ванвременским трубачким, трубадурским и скомрашким песмама и играма, о бекству и немоћи, о новој уметности, њеној лепоти, о љубави без љубави, о апсурду "савршених поредака"…

* ГЛAС: У називима Ваших композиција примјећује се етно-обиљежје "Скомрашка игра", "Дух из тикве"... Које сте све композиције створили захваљујући дјетињству између Петловог брда и Перлеза?

ЖЕБЕЉAН: Пошто је проналажење музике, као и сваки прави уметнички чин, у суштини дубоко несвестан, добро је да такав и остане и ја зато не могу да знам и не умем да објасним који елементи мог живота су одиграли важну или мање важну улогу у настајању музике. То могу да упоредим са чињеницом да, док сам ноћ пред испит из композиције, на трећој години студија, у 19. години, као у бунилу завршавала композицију "Селиште", ни ја, ни моји тадашњи професори нисмо могли ни да сањамо да ће ту композицију 20 година касније штампати једна од најстаријих и највећих издавачких кућа на свету Рицорди-Универзал, као и да ће је на диску CPO-а изводити Јаначекова филхармонија.

Планови

* ГЛAС: Шта ће бити Ваш сљедећи музички корак?

ЖЕБЕЉAН: Имам разних музичких планова, међу којима је неколико интересантних концерата, нпр. мој ауторски концерт са Бродским квартетом из Лондона, у септембру у Београду, затим концерти Жебељан оркестра током октобра у Немачкој, па током новембра у Београду, поводом 170 година СAНУ, као и новогодишњи концерт у децембру 2011, такође у Београду. Када су композиције у питању, нови ангажмани су већ присутни, али о свему томе бисмо могле да разговарамо кад дела буду готова. Због словенског сујеверја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.