Исидора Радуловић: Љубав према позоришту родила се спонтано

Процес и рад на представи „Два витеза из Вероне“ је био много занимљивији од осталих које смо до сада радили на факултету.

Веома је необичан, посебно за мој лик, и за мене захтјеван. Шекспир се није радио на уобичајен, класичан начин, већ из неког другог угла, као сновиђење и било је јако тешко постићи ту апсурдност, магновење и све што је од нас тражио и захтијевао редитељ.

Рекла је ово за „Глас“ глумица Исидора Радуловић поводом њене роле у хваљеној представи „Два витеза из Вероне“ у режији Илије Зајцева.

Ова талентована глумица истиче да руски редитељ Зајцев има велико искуство и машту  и да је то била размјена не само знања него и културе.

- Први пут смо радили са неким ко није наша професорица и желим да напоменем да је редитељ млад, наших година, који истовремено има велико искуство и машту. Стварали смо заједно, то је била размјена не само знања него и културе. Комуницирали смо на три језика, али то није представљало проблем јер су нас иста жеља и циљ водили. Била нам је велика част да радимо са младим руским редитељем који нам је пренио поштовање према умјетности и књижевности.  Русија је позната по његовању културе и књижевности и изродила је велике умјетнике што нам је Илија и показао. Рад на представи је захтијевао много разговора са редитељем који ми је давао разне смјернице. Као на примјер, рекао ми је да замислим да је мој лик Спид заједно са Лансом и Крабом једини на сцени и да желимо забављајући се направити представу. Водио нас је кроз процес игре и маште, говорио нам је да само духови позоришта који излазе из жутих завјеса у СКЦ-у, невидљиви публици, али слободни да раде шта год пожеле, управо из тог разлога носимо жуте костиме. Симбол жутих завјеса за нас представља димензију између сна и стварности.

ГЛАС: Ви сте на завршној години глуме у класи знамените професорице Елене Трепетове Костић.  Врло добро знамо да Ваша професорица његује и доста тога полаже у раду са глумцима на  драмско штиво великих класик-мајстора попут Чехова, Достојевског, Булгакова, па и самог Шекспира... Од какве је важности за Вас, као младу глумицу, студирање ових великих књижевних громада који су неизоставни дио позоришне умјетности?

РАДУЛОВИЋ: Као што и само питање каже, то су велики мајстори умјетности, мислим да је то јако важно, јер доста тога се може из таквих дијела научити  за животно искуство и за професију (ванвременске теме, различите људске судбине). На примјер рад на појединим дјелима великих драмских писаца нам је показао да су ликови у тим дјелима они који не одустају од својих циљева и они који ће урадити све да би дошли до истог. Самим тим док градимо и тумачимо те ликове, ми као глумци постајемо свјеснији себе, јер велики писци знају да погоде саму суштину живота.

ГЛАС: Кажу да глумци у процесу стварања махом копају по сопственим умним радионицама гдје грабе нека животна искуства не би ли на тај начин дали неки сценски колорит и печат лику који тумаче. Да ли је то случај са улогом Спида у представи „Два витеза „ или је то пак ствар глумчеве маште? 

РАДУЛОВИЋ: Сматрам да ту постоји и умно и емотивно. Лик који тумачим непрестано балансира између стварности и илузије, мудрости и лудости, он је слободан, и баш у тој његовој суштини пронашла сам себе. Вјерујем да носим у себи карактер дворске луде, разиграни дух и позитивну енергију и драго ми је што на позорници могу да покажем тај дио себе без осуде. Кроз лик Спида сам истраживала ту своју страну, он ми је дозволио да будем слободна.

ГЛАС: Морамо да споменемо хваљену представу „Једночинке“ А. П. Чехова. Па можете ли нам рећи нешто више о томе и да ли имате у плану нека нова играња?

РАДУЛОВИЋ: Чеховљеве једночинке су испит прве године глуме, то је био један веома забаван и занимљив процес. Тумачила сам улогу Јелене Ивановне Попове у једночинки „Медвед“ и мислим да ми је  блиска што се тиче њеног темперамента, љубавног жара. Сматрам да смо колеге и ја одрадили веома добар посао и то је један од наших омиљених испита и имамо у плану нека нова играња.

ГЛАС: Прије него што сте закорачили у свијет глуме претпостављамо да сте имали неке узоре, па можете ли нам открити који су то узори који су умногоме утицали на Вас као умјетницу, можда нека позната глумица или...?

РАДУЛОВИЋ: Иако постоји неколико глумаца чији рад пратим и који ми се допада, не бих могла издвојити омиљеног. Љубав према позоришту родила се спонтано из осјећаја припадности. Школа глуме коју сам похађала у Дјечијем позоришту Републике Српске, моје професорице Александра Спасојевић и Божана Бијелић, моји пријатељи, породица су ме формирали. Нисам имала идоле једноставно ме је вукао осјећај, мирис позоришта, слобода, игра. Љубав се није родила из дивљења некој особи, већ из мене саме, како сам расла тако је расла и та љубав.

ГЛАС: Које су то ствари које Вас чине срећном особом, наравно,  мимо дасака које живот значе, укратко, шта тако племенито окрепљује душу младе глумице Исидоре?

РАДУЛОВИЋ: Музика, нарочито севдалинке. Слободно вријеме проводим пјевајући и свирајући гитару.  Природа, мир, људе које волим, пријатељи и породица су такође оно што ме чини срећном. И битна ствар у мом животу су путовања и упознавања различитих култура и обичаја, и на тај начин проширујем своје видике.

ГЛАС: За крај, шта ће рећи Ваша професорка Елена Трепетова Костић  кад буде читала овај интервју?

РАДУЛОВИЋ: Надам се да ће јој овај интервју измамити осмијех на лице. Трудила сам се да говорим из срца и представим себе са свим својим размишљањима и погледима на позориште. Вјерујем да ће осјетити моју захвалност и поштовање и да ће јој бити драго што се трудим да останем досљедна свом позиву.

УПИС

ГЛАС: Дан када глумац бива примљен на Факултет драмских умјетности, обично буде уписан као црвено слово у дневнику сваког драмског умјетника. Стога скоро да не постоји глумац који не би желио да исприча све силне детаље везане за тај дан кад је примљен на студије глуме. Како би Исидора Радуловић описала тај велики дан, дан када је уписала глуму у класи Елене Трепетове Костић?

РАДУЛОВИЋ:  Тај дан је био стресан, али и један од најљепших у мом животу. Тада сам спознала колико снаге, упорности и посвећености носим у себи што и овај посао захтјева. Одувијек сам маштала да будем глумица и не могу себе замислити у некој другој професији. Тај дан је био присутан страх, по глави су ми се мотала питања да ли ћу успјети и јесам ли ја заиста спремна, али је доминирао осјећај сигурности и знала сам да сам на правом мјесту.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.