"Игра" одиграна на Театар фесту: Мост између генерација

БАЊАЛУКА - Друге такмичарске вечери Тетар феста “Петар Кочић” изведена је представа "Игра" позоришта "Бошко Буха" из Београда настала по тексту Миле Машовић Николић и Милице Краљ, која уједно потписује и режију.

Представа "Игра" се на духовит и проницљив начин бави питањем какво је друштво у којем живимо и шта то остављамо у насљедство млађим генерацијама. Комад нема класичну драмску структуру, већ све савремене појаве, проблеме и феномене посматра из угла једне дјевојке којој околина често замјера да је незаинтересована за свијет око себе. Кроз њене очи пред публиком се ређају потрага за срећом и љубављу, превазилажење генерацијског јаза, идеализација прошлости, страх од апокалиптичне будућности, усамљеност као болест модерног човјека, те вјечита чежња за хармонијом и мирним животом. Глумци у овој поставци истовремено дјелују као актери догађаја и извођачи који публику пуштају иза кулиса, откривајући шта се крије у њиховим срцима и душама.

Редитељка Милица Краљ истакла је да је представа настала из њеног личног преиспитивања о томе да ли, као професор, довољно чује нове генерације.

- Морам прво да нагласим да је она настала пре ових студентских збивања. Настала је из мог личног питања, јер ја сам донедавно радила као професор, и увек сам се питала да ли ја довољно чујем ту генерацију, пошто свака нова генерација која дође је мени све даља и даља. И онда сам се питала да ли ја нешто подразумевам да они би требало да мисле, или би требало да знају, или им можда ја учитавам нешто до чега  би они требали да дођу својим процесом размишљања и нисам знала да ли је довољно, да ли ја њих довољно уопште слушам, рекла је Краљ.

Такође, редитељка је додала да је представа од младих људи добила писмо подршке у којем је писало да би овај комад свака генерација требало да погледа са својим родитељима, јер отвара тему о генерацијским заблудама и затвореном кругу у којем се сви вртимо.

- Морам да кажем да је наша представа пре неки дан са једне радионице добила право писмо, насловљено на представу и на тренутну адресу „Бошка Бухе“, која је тренутно у егзилу. Аутори тог писма су управо млади људи, који су, ето, издвојили ову представу као нешто што је њима било важно и значајно, али ту пише исто нешто што је мени важно, а то је да ту представу треба сваки млад човек да гледа са својим родитељима, али и њихови родитељи са својим родитељима јер говори о свим тим неким заблудама генерацијским и једном затвореном кругу у коме се сви вртимо, рекла је редитељка. 

​Глумац, Владан Милић који у представи између осталог игра улогу тате наводи да је ово представа за старије генерације која га је, кроз улогу оца, навела на лична преиспитивања о томе шта родитељи морају промијенити код себе да би им дјеца сутра била бољи људи.

- Можда ово ипак није представа о тој некој млађој генерацији и можда се не обраћамо баш њима, него мислим да је ово представа за старије. Да се заправо обраћамо тим родитељима и тим неким генерацијама које су можда запоставиле ту децу на разне могуће начине. Ја сам, радећи на овој представи, то мало гледао из приватног угла јер сам у представи отац девојчице, а то сам и приватно, и просто сам постављао нека питања себи кад дођем кући која уопште нису пријатна, која се тичу мене као родитеља, а не те деце, и не шта она треба да промени, да научи, него шта ми треба да променимо да би они можда сутра били бољи људи. То је некако, ето, мој поглед на ову представу. То је једна дивна глумачка игра, али и једна, по мени, можда је то прегруба реч, али једна, ако причамо о овој породици, социјална драма и тешка тема којом се ми бавимо, рекао је Милић

У сценској игри која спаја четири глумице и три глумца, улоге тумаче Милица Јанкетић, Владан Милић, Љиљана Словић,Катарина Марковић, Вучић Перовић, Теодора Ристовски и Урош Јовчић, а ауторски тим чине још и сценографкиња Милица Бајић Ђуров, костимографкиња Анђела Бајагић, композиторка Јања Лончар, док је за сценски покрет била задужена Тамара Пјевић.

Простор који затичемо при уласку у салу одише сценографским минимализмом, двије вјешалице за одјећу на крајевима сцене, једна лампа, сто са столицом подигнутом на њега, изврнут намјештај и дјевојка која сједи на преврнутој клупи док публика још увијек улази.

​Управо у том контрасту са изврнутим простором, до изражаја долази режијски и списатељски потпис Милице Краљ, који на сцену доноси “игру” која је уједно и наслов и жанровско опредјељење. У ансамблу гдје глумци константно мијењају улоге, ликови не остају на нивоу пуких симбола, карикатура или спољашњих знакова. Напротив, свакој, па и најкраћој епизодној појави, удахнут је аутентичан карактер реалног човјека из наше околине.

Овај комад функционише као мост између генерација који својим  модерним позоришним језиком успјева да премости “празнину” која често постоји у (позоришном) животу када је у питању тинејџерска и средњошколска публика, чинећи представу подједнако интригантном и за младе и за старије који су у улози родитеља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.