Хоп-цуп

Кад нас током нашег раног дјечијег искуства живот увјери у благодати извјежбаности, ми, поред стицања знања и вјештина путем оних поступака с којима се сусрећемо у породици и у школи, већ у дјетињству препознајемо у себи склоност да упражњавамо и стицање спретности по самостално утврђеним или изабраним поступцима.

Прожети склоношћу такве врсте, и надахнути далекоисточњачким вјештинама усавршавања тјелесних способности, мој друг и ја настојали смо да се извјештимо у покретљивости. У ствари, ми смо, без двоумљења и без неправде, сходно искључиво нашим личним, међусобно уважаваним особинама, подијелили улоге у увјежбавању, тако да су све вјежбе биле искушења за њега, а ја сам осмишљавао и водио његово увјежбавање.

Једна од тих вјежби била је посвећена усавршавању хитре покретљивости ногу. На једнобојном тамно зеленом тепиху нацртали смо бијелим сапуном кружницу чији је пречник био дугачак колико и најдужи дјечачки корак. Мој друг је бос стајао унутар кружнице, а ја сам с њене вањске стране клечао уз њу. Вјежба се састојала у томе да он не искорачи изван кружнице, вјешто поскакујући и избјегавајући мом циљању да му стопала докачим облинама двију кутлача са којима сам бубњао по унутрашњости кружнице... Нас двојица помињали смо недавно ову вјежбу, и рекох му да памтим како је у њој достизао просто невјероватну спретност, а он ми рече да памти и неизбјегнуте кутлаче, те да се не може рећи да је достигао савршенство.

Због моје осмишљавајуће улоге у скакутавој вјежби, поготово сам ја остао далеко од савршене спретности ногу. Убрзо након тог увјежбавања искрсла је прилика коју сам брзоплето протумачио као изазов да дејствујем неизвјежбанијом ногом умјесто извјежбанијом главом. Јурио сам кроз ходник за мојим братом који ми је побјегао и за собом закључао стаклена врата наше заједничке собе. Гледали смо се кроз стакло између нас, ја незадовољан, тражећи да ми отвори, а он задовољан, одбијајући да откључа и једући из црвене кесице смоки који је био повод наше јурњаве. Корачао сам уназад дуж цијелог ходника, да ухватим залет, а онда сам се затрчао и, надахнут далекоисточњачком вјештином летећих ножних удараца, ногом разбио стакло на вратима. Стајао сам у оквиру врата, на мјесту стакла, са једном ногом у ходнику и другом, раскрвареном, у соби, из које ме је скамењен, отворених уста, са једним смокијем на језику, гледао мој брат... Године су пролазиле и показало се јасно да ми најспретније плешу рамена и врат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.