Хоћу, нећу

Одлука нам је одлика. Из часа у час одлучујемо, или се нећкамо, а нећкањем само одлучујемо да одлуку, која се намеће, одгодимо. Можемо и да одлучимо да од доношења одлуке одустанемо и то препустимо случају, или да одлуку смишљено заобилазимо не бисмо ли јој умакли, све то је, наравно, опет једна одлука.

Кад припремам салату, морам да одлучим о количини састојака у односу на глад, да ли да исијечем један или два парадајза, један или два краставца, једну или двије паприке. Прије тога, морао сам да одлучим да припремим салату, прије тога, које поврће од понуђеног у трговини да изаберем, прије тога, гдје да одем у куповину, прије тога, шта ми се једе, прије тога, колико пара могу да потрошим, прије тога, гдје да покушам да зарадим паре, прије тога, како да се оспособим за зарађивање пара, прије тога, чему да се посветим, прије тога, да хоћу да ме буде...

Приликом прања косе, морам да одлучим кад да престанем са утрљавањем шампона и почнем са испирањем, исто тако и приликом прања зуба. Омирисане изувене чарапе не дају ми увијек необорив аргумент да их промијеним или опет обујем, па морам сам да донесем одлуку.

Поједине наглашене одлуке, везане за љубав, породицу, образовање, посао, политику, сматрамо веома важним, а на оне неупадљиве, уткане у свакодневицу, мање обраћамо пажњу, па нам такве одлуке изгледају као да се доносе саме од себе. Без обзира на важност коју им придајемо, све одлуке подразумијевају одговорност. Када помињемо одговорност, говоримо о падању на плећа, тежини, терету, бремену одговорности. Она нам, дакле, није напросто пријатна, иако је прихватамо, било као изазов, било као неминовност, јер одлучивање је неизбјежно а с њим и одговорност.

Одлучивати се мора, непрестано, и захтијева вољу, јер носи одговорност. Кад се доноси одлука, а на некакву је човјек приморан, нарочито је исцрпљујућа неизвјесност о истинској слободи воље која је одлуку донијела. Сваки догађај, свака одлука, све што се догоди постаје судбинско, јер догодило се баш то а не нешто друго. Да ли је могло бити другачије, то остаје само предмет нагађања, док је оно што се догодило непорециво. Отуд склоност ка порицању слободне воље при одлучивању и вјеровање у предодређеност свега: било је, јесте и биће како је суђено. Одлучивање, дакле, доноси одлуку која је или произвољна или предодређена, о чему се, као и о свему другом, мора одлучивати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.