Гордана Куић: Aндрића треба цитирати на сваком кораку

Не престајем са писањем. Пре две године ми је објављена књига "Преостале приче", а надам се да ће ове године изаћи још једна књига прича под насловом "Кључ". Обично писци почињу од кратке форме, а ја сам почела од седам обимних романа и сада, већ помало уморна, прешла на приповетке.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" угледна књижевница Гордана Куић, ауторка романа "Мирис кише на Балкану", по којем је снимљена истоимена серија, награђена на филмском фестивалу у Сопоту.

Читаоци су Гордану Куић упознали путем романа "Мирис кише на Балкану", "Смирај дана на Балкану", "Цват липе на Балкану", "Духови над Балканом, "Легенда о Луни Леви", "Балада о Бохорети"...

- Моја највећа радост што је "Мирис кише на Балкану" као роман читан непрестано већ 25 година, што је по њему створен балет, позоришна представа, а сада и ТВ серија и троделни филм и у чињеници да моји родитељи и ужа породица настављају да живе и постају блиски хиљадама људи који их упознају, о њима размишљају, оцењују их, са њима се осмехују и уздишу. На тај начин њихов век је продужен. Јер, док се некога сећамо тај још живи - каже Куићева.

* ГЛAС: Многи послије гледања серије снимљене по Вашем роману, узимају да читају и Ваше друге књиге. Да ли себе у том смислу доживљавате и као мисионара који људе враћа књизи?

КУИЋ: Свака добра књига привлачи читаоца. У тој чињеници не треба занемарити различите укусе и склоности појединца према литератури. Сви их имамо. Ја, на пример, волим Исака Башевиса Сингера, а неко га не воли, неко воли Умберта Ека, а ја не, ја високо ценим Људмилу Улицку, а неко не. Aко нађете "свог писца" онда је то прави успех и за вас и за њега.

* ГЛAС: У романима сте се потрудили да од заборава отргнете породичне приче. Можемо ли напредовати у будућности ако заборавимо прошлост и занемаримо традицију?

КУИЋ: О тој теми сам писала читаву једну расправу у Трећој епизодији романа "Духови над Балканом", наиме, о човечанству згађеном дотадашњом крвавом историјом које се одлучује на Велики заборав, на брисање свега што је дотад мишљено и опстало у људском веровању. Када би прошлост била поука за будућност свакако би је требало памтити и неговати заједно са традицијом која је део те прошлости.

* ГЛAС: Јесте ли задовољни начином на који је екранизован "Мирис кише"? Како су Вам се допале глумачке креације?

КУИЋ: Веома сам задовољна екранизацијом "Мириса кише на Балкану", јер је Љубиша Самарџић успео да пренесе дубоку породичну повезаност и емоцију која је владала међу Саломовима, да прикаже доследно суштину свих ликова као и сарајевске сефардске заједнице и да направи сјајан избор глумаца међу којима су ликови Маме Естере (Љиљана Благојевић) и Папа Леона (Предраг Ејдус).

* ГЛAС: Рекли сте да себе не сматрате јавном личношћу. Како коментаришете феномен "Великог брата" и да ли бисте некада пристали да учествујете у неком ријалити програму?

КУИЋ: Живим у свом малом свету окружена неколицином добрих пријатеља. Свако појављивање на телевизији, на радију и у новинама за мене је напор. Стога, што се тиче феномена који помињете јасно је како бих се поставила.

* ГЛAС: Упознали сте својевремено Иву Aндрића, који је прегледао и Ваш матурски рад. Како је изгледао сусрет са нобеловцем и дајемо ли му данас значај који је заслужио?

КУИЋ: Сусрет са Ивом Aндрићем био је кратак и остао замагљен у мом сећању, јер су ми од узбуђења клецала колена, али знам да је, онако господски уздржан и благо осмехнут, похвалио мој матурски рад на тему "Ликови у делима Иве Aндрића". По мом мишљењу, Иво Aндрић је наш највећи писац који је сигурно заслужио Нобелову награду. Нажалост, писао је на малом балканском језику, а да није, свакако би се сврставао у оне светски читане попут Фокнера, Џојса, Куција, Вулфове, Борхеса, Јурсенарове. Сматрам да му не дајемо онолики значај колики је заслужио. Њега треба помињати и цитирати на сваком кораку.

* ГЛAС: Која сјећања су Вам најјача, у вези са дјетињством и члановима породице, које сте описали у својим романима?

КУИЋ: Сећање на нас четворо, мајку, оца и тетку Рикицу, који се окупимо једном недељно око трпезаријског стола и причамо о књигама које смо прочитали, а које је моја мајка позајмљивала из општинске библиотеке. Мог оца који негативно оцењује "Чаробни брег" Томаса Мана, маму која обожава Штефана Цвајга, тета Рикицу која је склона руским писцима и мене која се одушевљавам романом "Хајди".

* ГЛAС: Доста времена сте провели на релацији између Aмерике и Србије. Шта Вам је највише недостајало док сте тамо живјели и обрнуто?

КУИЋ: Тамо ми је недостајало све што овде постоји, а то није мало, а овде ми недостаје све што тамо постоји, а овде га нема. Међутим, током тог дугогодишњег вагања претегао је тас Балкана, мог родног града, мог језика, мојих најдражих и мада их више нема, блискост сећања на њих. Сада живим искључиво у Београду. Као што је велики Aндрић написао: "На почетку свих стаза и путева, у основи саме мисли о њима, стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут слободно проходао." Он је мислио на "тврде, неправилне, као изглодане путеве" Вишеграда, а ја мислим на валовити, пријемчиви асфалт Београда.

* ГЛAС: Кроз причу о породици Ваше мајке дотакли сте се и предрасуда које имамо. Колико нас те предрасуде заустављају на путу ка личној срећи, али и колективном, друштвеном напретку?

КУИЋ: Предрасуде су знак примитивизма, оног духовног. Оне постоје и у најцивилизованијим друштвима. Њих је тешко ослободити се, али није немогуће, тако да у име личне среће као и колективног напретка сви заједно, као и државне институције, морамо се борити против предрасуда, али не само површински, правилницима и уредбама (што је свакако добар почетак) већ дубински као начин мишљења, као животни став. То се, чини ми се, може постићи само када се од најранијих дана, од детињства, учи на сваком кораку од породице, у дому и у школи да су различитости богатство, извор великог духовног имања, а не његова препрека, да су оне те које у човеку проширују хоризонте, изазивају жељу за сазнањем о нечем другачијем, новом и исто тако добром као што је и сопствено верско, друштвено или политичко опредељење. Реч је о толеранцији која је, нажалост, веома ретка појава и која је, тако крхка, прва која се ломи током сукоба, ратова и у тоталитарним режимима као и међу искључивим људима.

Мостар

* ГЛAС: По оцу имате херцеговачке коријене. У којој мјери сте имали прилику да упознате те крајеве?

КУИЋ: Увек сам волела поглед на Мостар, зелену, брзу Неретву, стару чаршију у којој је мој деда Вукан Куић имао колонијалну радњу, и на Стари мост. Нажалост, кроз тај прекрасни град само сам пролазила и задржавала се прекратко. Углавном путем мог оца који је за мене представљао оличење Мостарца, а и литературе (Шантић, Ћоровић) као и људи које сам у том граду упознала, уз читање о мостарским "лискама" и њиховим шалама, уз хиљада ситница које сам откривала током година створила сам слику менталитета Мостараца и пренела је у моје романе, првенствено у лику Марка Кораћа, а потом и неколико споредних ликова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.