Gordana Kuić: Andrića treba citirati na svakom koraku

Ne prestajem sa pisanjem. Pre dve godine mi je objavljena knjiga "Preostale priče", a nadam se da će ove godine izaći još jedna knjiga priča pod naslovom "Ključ". Obično pisci počinju od kratke forme, a ja sam počela od sedam obimnih romana i sada, već pomalo umorna, prešla na pripovetke.

Rekla je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" ugledna književnica Gordana Kuić, autorka romana "Miris kiše na Balkanu", po kojem je snimljena istoimena serija, nagrađena na filmskom festivalu u Sopotu.

Čitaoci su Gordanu Kuić upoznali putem romana "Miris kiše na Balkanu", "Smiraj dana na Balkanu", "Cvat lipe na Balkanu", "Duhovi nad Balkanom, "Legenda o Luni Levi", "Balada o Bohoreti"...

- Moja najveća radost što je "Miris kiše na Balkanu" kao roman čitan neprestano već 25 godina, što je po njemu stvoren balet, pozorišna predstava, a sada i TV serija i trodelni film i u činjenici da moji roditelji i uža porodica nastavljaju da žive i postaju bliski hiljadama ljudi koji ih upoznaju, o njima razmišljaju, ocenjuju ih, sa njima se osmehuju i uzdišu. Na taj način njihov vek je produžen. Jer, dok se nekoga sećamo taj još živi - kaže Kuićeva.

* GLAS: Mnogi poslije gledanja serije snimljene po Vašem romanu, uzimaju da čitaju i Vaše druge knjige. Da li sebe u tom smislu doživljavate i kao misionara koji ljude vraća knjizi?

KUIĆ: Svaka dobra knjiga privlači čitaoca. U toj činjenici ne treba zanemariti različite ukuse i sklonosti pojedinca prema literaturi. Svi ih imamo. Ja, na primer, volim Isaka Baševisa Singera, a neko ga ne voli, neko voli Umberta Eka, a ja ne, ja visoko cenim Ljudmilu Ulicku, a neko ne. Ako nađete "svog pisca" onda je to pravi uspeh i za vas i za njega.

* GLAS: U romanima ste se potrudili da od zaborava otrgnete porodične priče. Možemo li napredovati u budućnosti ako zaboravimo prošlost i zanemarimo tradiciju?

KUIĆ: O toj temi sam pisala čitavu jednu raspravu u Trećoj epizodiji romana "Duhovi nad Balkanom", naime, o čovečanstvu zgađenom dotadašnjom krvavom istorijom koje se odlučuje na Veliki zaborav, na brisanje svega što je dotad mišljeno i opstalo u ljudskom verovanju. Kada bi prošlost bila pouka za budućnost svakako bi je trebalo pamtiti i negovati zajedno sa tradicijom koja je deo te prošlosti.

* GLAS: Jeste li zadovoljni načinom na koji je ekranizovan "Miris kiše"? Kako su Vam se dopale glumačke kreacije?

KUIĆ: Veoma sam zadovoljna ekranizacijom "Mirisa kiše na Balkanu", jer je Ljubiša Samardžić uspeo da prenese duboku porodičnu povezanost i emociju koja je vladala među Salomovima, da prikaže dosledno suštinu svih likova kao i sarajevske sefardske zajednice i da napravi sjajan izbor glumaca među kojima su likovi Mame Estere (Ljiljana Blagojević) i Papa Leona (Predrag Ejdus).

* GLAS: Rekli ste da sebe ne smatrate javnom ličnošću. Kako komentarišete fenomen "Velikog brata" i da li biste nekada pristali da učestvujete u nekom rijaliti programu?

KUIĆ: Živim u svom malom svetu okružena nekolicinom dobrih prijatelja. Svako pojavljivanje na televiziji, na radiju i u novinama za mene je napor. Stoga, što se tiče fenomena koji pominjete jasno je kako bih se postavila.

* GLAS: Upoznali ste svojevremeno Ivu Andrića, koji je pregledao i Vaš maturski rad. Kako je izgledao susret sa nobelovcem i dajemo li mu danas značaj koji je zaslužio?

KUIĆ: Susret sa Ivom Andrićem bio je kratak i ostao zamagljen u mom sećanju, jer su mi od uzbuđenja klecala kolena, ali znam da je, onako gospodski uzdržan i blago osmehnut, pohvalio moj maturski rad na temu "Likovi u delima Ive Andrića". Po mom mišljenju, Ivo Andrić je naš najveći pisac koji je sigurno zaslužio Nobelovu nagradu. Nažalost, pisao je na malom balkanskom jeziku, a da nije, svakako bi se svrstavao u one svetski čitane poput Foknera, Džojsa, Kucija, Vulfove, Borhesa, Jursenarove. Smatram da mu ne dajemo onoliki značaj koliki je zaslužio. Njega treba pominjati i citirati na svakom koraku.

* GLAS: Koja sjećanja su Vam najjača, u vezi sa djetinjstvom i članovima porodice, koje ste opisali u svojim romanima?

KUIĆ: Sećanje na nas četvoro, majku, oca i tetku Rikicu, koji se okupimo jednom nedeljno oko trpezarijskog stola i pričamo o knjigama koje smo pročitali, a koje je moja majka pozajmljivala iz opštinske biblioteke. Mog oca koji negativno ocenjuje "Čarobni breg" Tomasa Mana, mamu koja obožava Štefana Cvajga, teta Rikicu koja je sklona ruskim piscima i mene koja se oduševljavam romanom "Hajdi".

* GLAS: Dosta vremena ste proveli na relaciji između Amerike i Srbije. Šta Vam je najviše nedostajalo dok ste tamo živjeli i obrnuto?

KUIĆ: Tamo mi je nedostajalo sve što ovde postoji, a to nije malo, a ovde mi nedostaje sve što tamo postoji, a ovde ga nema. Međutim, tokom tog dugogodišnjeg vaganja pretegao je tas Balkana, mog rodnog grada, mog jezika, mojih najdražih i mada ih više nema, bliskost sećanja na njih. Sada živim isključivo u Beogradu. Kao što je veliki Andrić napisao: "Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao." On je mislio na "tvrde, nepravilne, kao izglodane puteve" Višegrada, a ja mislim na valoviti, prijemčivi asfalt Beograda.

* GLAS: Kroz priču o porodici Vaše majke dotakli ste se i predrasuda koje imamo. Koliko nas te predrasude zaustavljaju na putu ka ličnoj sreći, ali i kolektivnom, društvenom napretku?

KUIĆ: Predrasude su znak primitivizma, onog duhovnog. One postoje i u najcivilizovanijim društvima. Njih je teško osloboditi se, ali nije nemoguće, tako da u ime lične sreće kao i kolektivnog napretka svi zajedno, kao i državne institucije, moramo se boriti protiv predrasuda, ali ne samo površinski, pravilnicima i uredbama (što je svakako dobar početak) već dubinski kao način mišljenja, kao životni stav. To se, čini mi se, može postići samo kada se od najranijih dana, od detinjstva, uči na svakom koraku od porodice, u domu i u školi da su različitosti bogatstvo, izvor velikog duhovnog imanja, a ne njegova prepreka, da su one te koje u čoveku proširuju horizonte, izazivaju želju za saznanjem o nečem drugačijem, novom i isto tako dobrom kao što je i sopstveno versko, društveno ili političko opredeljenje. Reč je o toleranciji koja je, nažalost, veoma retka pojava i koja je, tako krhka, prva koja se lomi tokom sukoba, ratova i u totalitarnim režimima kao i među isključivim ljudima.

Mostar

* GLAS: Po ocu imate hercegovačke korijene. U kojoj mjeri ste imali priliku da upoznate te krajeve?

KUIĆ: Uvek sam volela pogled na Mostar, zelenu, brzu Neretvu, staru čaršiju u kojoj je moj deda Vukan Kuić imao kolonijalnu radnju, i na Stari most. Nažalost, kroz taj prekrasni grad samo sam prolazila i zadržavala se prekratko. Uglavnom putem mog oca koji je za mene predstavljao oličenje Mostarca, a i literature (Šantić, Ćorović) kao i ljudi koje sam u tom gradu upoznala, uz čitanje o mostarskim "liskama" i njihovim šalama, uz hiljada sitnica koje sam otkrivala tokom godina stvorila sam sliku mentaliteta Mostaraca i prenela je u moje romane, prvenstveno u liku Marka Koraća, a potom i nekoliko sporednih likova.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.