Гордана Ћирјанић: Имагинарни мост прозе

Прошли смо ми и кроз црња искуства од економске кризе. Нажалост, читање никад није било масовна активност. Вероватно су нас идеологије двадесетог века, прво комунизам а затим демократија, наводиле да верујемо да ће сви радити све, и да је масовност мерило вредности - рекла је за "Глас Српске" књижевница из Београда Гордана Ћирјанић.

Они који читају књиге, додала је она, одувијек су били у мањини, као и они који мисле сопственом главом, којима није лако манипулисати.

- Највећи проблем су млади, то што се из њихових редова све ређе испиле читаоци књига, јер већ имамо генерације које су од рођења окружене екранима: телевизијским, компјутерским, телефонским... Можда ће бити све мање и мање читалаца, али ће зато разлика између образоване елите и масе која информацију сматра за знање, постајати све већа и већа - каже Гордана Ћирјанић. 

* ГЛAС: Недавно је из штампе изашла Ваша нова књига приповједака "Каприци и дуже приче". Шта је есенција овог дјела? 

ЋИРЈAНИЋ: Као што се већ из наслова види, књига је састављена из два дела: дуже приче, а затим кратке. Прва четири текста су класичне приповетке, разуђене колико то жанр дозвољава, а по свом тону и обради тема може се рећи да су налик на моје приповетке из претходних књига. Следи двадесет и једна кратка прича, а њих сам назвала "каприци", повезујући их тако са Гојином серијом бакрореза које је он назвао "Каприћос". У постскриптуму уз ову књигу образложила сам своје везивање за великог шпанског сликара. Каприци су сцене из свакодневног живота Србије и Шпаније, са акцентом на дијалошкој форми, и са накнадним коментаром у моралистичком или саркастичном кључу уз сваки текст. У готово свим каприцима заузимам позицију посматрача.  

* ГЛAС: Да ли сте већ добили прве реакције читалаца? 

ЋИРЈAНИЋ: Прве реакције, наравно, стижу од оних читалаца које познајем и од новинара. Сви ми говоре баш о "каприцима", о томе колико је много речено у краткој форми и лапидарним стилом, и сви истичу коментаре уз приче, као пун погодак. Од дужих прича махом издвајају ону с насловом "Нуњес де Балбоа", о шпанском конквистадору; ваљда је тема егзотична. Међутим, иако се о шпанском конквистадору говори у већем делу ове приповетке, њен прави протагониста је читање као такво. То је заправо историјат читања једне купусаре која, као палимпсест, открива трагове претходних читања, али ту су и све оне мисли које теку између редова, асоцијације које творе другу, паралелну причу из савременог живота. Како ће шира читалачка публика примити ову књигу још не знам, али знам да је мој роман "Кућа у Пуерту" највише утицао да се формира и прошири један круг оданих читалаца које, надам се, ни овога пута нећу изневерити. 

* ГЛAС: Годинама сте живјели у Шпанији, земљи која је била надахнуће Ваших ранијих књига. Колико сте животних и књижевних искустава стекли на југу Европе? 

ЋИРЈAНИЋ: Са изузетком романа "Пољубац", који је смештен у Котор, могло би се рећи да се целокупна моја проза одиграва на једном имагинарном мосту између Шпаније и Србије. Животно и интелектуално искуство из две удаљене земље ни са ким не могу поделити и никако другачије спојити него кроз књижевност.

Временска дистанца

- Каткад се у прози о давним временима више саопшти о садашњости него кроз прозу о савременим темама. Ја управо и не спадам у оне писце који робују савременим темама. Мој роман "Пољубац" има универзалну тему, време у коме је лоциран могло је бити било које време. Ретко у својој прози проблематизујем актуелне друштвене теме, чак мислим да је то опасно за писца. Дистанца је неопходна - рекла је Гордана Ћирјанић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.