Горан Скробоња: НИН-ова награда српски књижевни Оскар

Награда представља неку врсту путоказа за неодлучне или необавештене читаоце, који се обично реше да играју на сигурно и купе књигу коју су други - стручњаци из за то формираних жирија - већ оценили као вредну.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" београдски књижевник Горан Скробоња, аутор романа "Човек који је убио Теслу", који је био у ширем избору за НИН-ову награду.

- Мислим да у Србији нема тог писца који не би желео да добије НИН-ову награду (ма шта јавно о томе причао). Реч је о нашем својеврсном књижевном "Оскару", и он добитника, поред тога што му доноси углед и завидан износ новца, аутоматски сврстава у друштво ранијих носилаца овог признања, као што су Киш, Пекић, Павић, дакле уистину горостаса српске књижевности - каже Скробоња.

* ГЛAС: Шта је било пресудно да се одлучите да пишете о једној тако интригантној теми у роману "Човек који је убио Теслу"?

СКРОБОЊA: Желео сам да се поиграм српском историјом и замислим како би она изгледала да су се неки догађаји у прошлости збили другачије: између осталог, ту је и то Теслино присуство у Београду на почетку 20. века које би Србији омогућило да постане значајна и утицајна држава, како у Европи, тако и у читавом свету. Када пођете од тог такозваног принципа контрафактуалног, игри готово да нема краја: шта би било да су јужњаци победили северњаке у америчком грађанском рату? Aмерика би почетком прошлог века била подељена и безначајна на макрополитичком плану. Шта би било да је Кајзер Вилхелм Други погинуо пре него што је дошао у прилику да покрене милитантну немачку политику? Први светски рат би, у најмању руку, каснио - што значи да не би било ни Октобарске револуције, Романови би те 1922. били живи и здрави, Aнастасија би таман стасала да се уда за српског престолонаследника из династије Синђелић, и тако даље. A Гаврило Принцип и Aпис имали би сасвим другачије историјске улоге. Неизмерно сам уживао у тој игри, и по позитивним реакцијама читалаца чини ми се да се то уживање сасвим јасно види и у самом тексту.

* ГЛAС: Какви су читалачки укуси људи у Србији данас и има ли читалачке кризе?

СКРОБОЊA: Нека истраживања показују да међу читаоцима у Србији преовлађују - читатељке. Самим тим, издавачи су склонији да објављују прозу блиску дамама и доказ да такво размишљање има основа јесу астрономски (за српске прилике) тиражи романа неколико списатељки у току 2010. године. Ипак, они који су у Србији задржали навику да читају, воле квалитетну књижевност, а по продаји књига и формирању неколико озбиљних књижарских ланаца дало би се закључити да се књижевности код нас осмехују мало лепша времена. Међутим, требало би од библиотекара затражити релевантне податке о томе која се литература највише позајмљује и чита, јер је огроман део читалачке публике сада, због незавидне материјалне ситуације, ослоњен превасходно на библиотечке фондове.

* ГЛAС: Коју оцјену бисте дали књижевности у Србији данас?

СКРОБОЊA: Прелазну, свакако, али не много више од тога. На плану очувања српског духа и језика, колико могу да видим, највећи део савремене домаће књижевне продукције остаје на висини задатка. Проблеми су већи кад се зађе у план тематике која преовлађује: лично, волео бих да се писци мало више размахну и ослободе готово обавезног канона реализма.

Највећи изазов

* ГЛAС: Шта је за Вас као писца највећи изазов?

СКРОБОЊA: Мислим да је најважније - и увек се трудим да тако буде у мојим причама или романима - да писац читаоцу понуди прозну целину која има главу и реп и довољно је забавна и заводљива да неосетно кроз текст "провуче" пишчев став према појавама кључним за свакога ко у Србији данас (мора да) живи. Колико год једноставно звучало, то није нимало лако постићи - пример су силне високопарне савремене књиге које читаоци остављају после неколико десетина страница пошто напросто нису довољно комуникативне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.