Горан Митровић: Умјетност не трпи универзалност

Живимо у времену где се све дешава на брзину. Слушајући неке уметничке критике, стиче се утисак да сви можемо лако да постанемо уметници и да интервенишемо на одређеним предметима или објектима, стварајући уметничко дело. Aли ипак треба да се држимо оне универзалне приче да се не може свашта свести под уметност.

Рекао је ово за "Глас Српске" академски сликар Горан Митровић из Сремске Митровице. 

Митровићеве слике, чији су јунаци, како сам каже, симбол за људе са формом, а без садржаја, изложене су од децембра у LTG галерији у Бањој Луци. Заокупљен окружењем, мотивима Војводине, он на својим сликама од старих, бачених ствари, прави фигуре сличне људским, неке врсте страшила на граници између илузије и стварности.

* ГЛAС: Да ли се у Србији и окружењу поклања довољно пажње умјетницима и имају ли млади ствараоци озбиљну подршку државе?  

МИТРОВИЋ: То је она историјска прича, јер је увек било уметника којима је Бог дао да морају да стварају и то више није питање да ли они хоће или неће. Околина то може, али не мора да схвати, а питање је да ли ће се они уклопити у то окружење. Садашња уметничка сцена Србије је јасно подељена, па имамо оне који негују класичан стил и држе се сликарства које је везано за штафелајску слику и друге који се вежу за модерну концептуалну уметност. Држава је наклоњена час једној, час другој уметничкој струји. И једну и другу концепцију би требало подржати. Млади људи који су завршили академије већином на почетку немају подршку, недостају им атељеи, услови за рад. Једни се сналазе, други траже помоћ од државе. Од 30 људи који заврше академију пет настави да се професионално бави сликарством, а ови остали нестану у магли. Нисам сигуран да ли је друштво апсолутно криво за то.

* ГЛAС: Јесмо ли склони увозу страних умјетника, а истовремено не шаљемо довољно својих стваралаца у иностранство?  

МИТРОВИЋ: Када сам излагао у Паризу, имао сам прилику да видим тамошње изложбе. После Лувра, обишао сам и Музеј модерне уметности, где сам погледао дела наших уметника који су копирали експонате из Лувра. У питању су само нијансе. Када ти људи дођу са изложбом у Србију, ми не знамо да је реч о копијама. Тога је било у време Саве Шумановића, па су неки наши сликари копирали велике ствараоце. Наравно, има много и оригиналних уметника који имају свој препознатљив стил. Њима треба дати шансу да покажу и у другим земљама своје стваралаштво.

* ГЛAС: Гдје је граница између умјетности и свега онога што се данас назива савременом умјетношћу? 

МИТРОВИЋ: Уметничко дело свакако не може бити било шта што смо направили, а да нема ни дубину ни ширину. Оно треба да има нешто чиме ће обележити време у коме се налази, да садржи социолошку страну. На уметничким делима би требало да се осети из ког дела света долазе. Уметници који су остали трајно квалитетни су они који су припадали неком свом националном идентитету. Не кажем да треба да сликамо сеобу Срба, али морамо да нађемо нешто у поднебљу у коме се налазимо и да градимо свој систем. Aко правимо неку универзалну нацију, то је кратког даха.

Прича у сликама

- Давно сам дошао на идеју да сликарство базирам на некој илузији стварности. Тако сам кроз слике почео да правим причу која је паралелна са данашњим видљивим светом и да правим фигуре које се састоје од предмете које су људи користили. Како време иде, тако се отварају нове приче и теме за истраживање - каже Горан Митровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.