Горан Бреговић за Глас Српске: Нови дом РТРС-а славићемо заједно

Свако свој живот замишља као врхунски концерт, који треба да испадне добро. Било шта да радите, на грађевини, да предајете на факултету, да пишете музику, да радите као новинар, имате исту амбицију. Малу људску амбицију, да тај живот проживите са малом елеганцијом и да можете да кажете урадио сам нешто лијепо и иза себе сам оставио нешто.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" Горан Бреговић, који ће са "Оркестром за свадбе и сахране" одржати концерт сутра у 21 час на Тргу Републике у Бањој Луци, поводом 18. рођендана РТРС-а и отварања новог РТВ дома.

Музичар који је свирао на свим меридијанима, посљедњих година преферира "весео репертоар", уз који обавезно иде и алкохол.

- Кад се ја добро забављам, онда се и остали забављају са мном. Aко већ славимо, у овом случају што је Радио-телевизија Републике Српске добила нови и љепши дом, онда треба да славимо сви заједно. Уз такве поводе иде и мој албум "Aлкохол", чији је први дио "Шљивовица", а други дио "Шампањац" излази на јесен, али ћу свирати пјесме и са једног и са другог албума. Свираћу веселе пјесме, а и неке старе које се увијек радо пјевају. 

* ГЛAС: Каква су Ваша искуства са бањолучком публиком?

БРЕГОВИЋ: Одлична. Знамо се из старих дана, ми смо дуго у браку. У Бањој Луци имаш осјећај да си на мјесту гдје је музика људима важна. На таквим мјестима је увијек лијепо свирати.

* ГЛAС: Колико је музика универзалан језик?

БРЕГОВИЋ: Ми замишљамо публику на сјеверу хладну, на југу топлу. Међутим, моје искуства су другачија. Музика је универзални језик који говори свуда исто. Тако да ако ја говорим добро тај језик који се зове музика, публика и ја се разумијемо. Свирао сам од Исланда до Aустралије, Либана, у Сибиру. Врло је тешко наћи тачку на свијету на којој нисам свирао. Никада нисам сретао људе који одговарају стереотипима које имамо о њима. Нити су Нијемци онакви какве их замишљамо, нити су Турци онакви какве нам их представљају стереотипи са којима смо одрасли.

Веселим се сваком концерту. На сваком концерту имаш осјећај неке мале одговорности. У девет сати увече човјек може да бира милион других ствари да ради, умјесто да иде на мој концерт. Да се игра са дјецом, да пере ауто, да гледа телевизију, да игра фудбал, да изађе са дјевојком да шета уз ријеку. Он до свих ствари пробере да два сата свог живота проведе са мном. То прави одговорност. Прије сваког концерта ја се тога сјетим.

* ГЛAС: Будући да сада његујете сасвим другачију музику у односу на оно што сте некада радили у "Бијелом дугмету", шта је утицало на то да рокенрол замијените етно-звуком?

БРЕГОВИЋ: Не видим ја ту велику разлику. Мени је то као промјена одјеће, није ми то никаква радикална промјена. Као што се не облачим више као када сам имао 20 година, тако ни моја музика није више обучена у одијело које се звало рокенрол, него има своју одјећу која је много природнија.

У "Бијелом дугмету" све што ваља имало је везе са традицијом. Зато стално мислим да радим једно те исто. То је музика која се увијек, као и код већине композитора у историји, кретала од традиције па онда покушавала да у тој традицији остави нешто за оне који долазе.

* ГЛAС: О "Бијелом дугмету" се говори као о феномену једног времена? Постоје ли друштвени феномени у музици овог времена?

БРЕГОВИЋ: За вријеме комуниста умјетност је иначе била важнија, јер је то био једини дозвољен начин да се покаже другачији систем вриједности. Зато су умјетници у вријеме комуниста били тако важни. Они више нису важни као некад. Умјетност иначе, књижевници, сликари, музичари, све је то у комунизму било важно као друштвени феномен.

* ГЛAС: Шта је оно што је било пресудно да поново радите са Чолом послије толико година?

БРЕГОВИЋ: Два фрајера која се баве музиком из малог града, не могу а да не буду повезани. На његовом првом синглу појављује се моја пјесма. Ми смо почињали заједно. Ово је такав посао да је тешко да ако не радите нешто заједно да се виђате. Свирам скоро 150 концерата годишње по свијету. Настојим да сачувам пријатеље, као и свако други. Чувам своја пријатељства из средње школе која су ми некако најбоља. То је вријеме када се праве најчвршћа пријатељства.

* ГЛAС: Колико је популарност опасна, како рече Исидора Секулић "кварна роба"? 

БРЕГОВИЋ: Код мене је то мало предуго, ја сам од двадесет и неке године у томе. Са 23 године имао сам дијамантску плочу и то тако иде без престанка. Да будем искрен, мени је тога доста и најгори аспект овога чиме се ја бавим је то што сам познат. То ми више збиља не треба. Низашта. Нити то треба мојој публици. Нико не долази да ме слуша зато што има мој постер на зиду. Надам се да то више није тако. 

* ГЛAС: Шта је за Вас умјетност живљења?

БРЕГОВИЋ: Немам ништа нарочито од тога што сам јавна личност. То ме не чини изузетком. У мом животу нема ништа посебно. Као и сав нормалан свијет и ја се будим ујутро, у пиџами пијем кафу, радим, гледам фудбал, перем ауто.

Северина

* Како Вам је било радити са Северином?

БРЕГОВИЋ: Одлично. Ми смо рад са Северином отезали скоро двије године, иако се могао завршити много раније, да би нам била ту што дуже. Било нам је послије необично кад је отишла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.