Гоце Смилевски: Спинозина Етикамоја библија

Никада се нисам осећао књижевником. Писац је људско биће које у животу, између осталог, пише, као што је неимар људско биће које, између осталог, гради. Тако су и моји изазови људски, свакодневни, не пуно различити од изазова на које наилазе људи мога доба на овим балканским просторима.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник из Скопља Гоце Смилевски, добитник Европске награде за књижевност која ће му бити уручена 18. новембра у Краљевском позоришту у Бриселу.

Награђени роман "Разговор са Спинозом" објављен је у издању Издавачке куће "Aрхипелаг", у оквиру едиције "Сто словенских романа".

* ГЛAС: За роман "Разговор са Спинозом", који је преведен на шест језика, добили сте више признања. Јесте ли се надали таквом успјеху када сте писали роман?

СМИЛЕВСКИ: Роман који сам објавио две године пре "Разговора са Спинозом", а који се звао "Планета неискуства" и који се бавио проблемима младих људи, који је био смештен у нашу савременост, наишао је на ћутање, нико о њему ништа није написао, ни рекао. Једина која је писала о њему била је Фарах Тахирбеговић, коју сам имао велику част и радост да упознам. Ето, Тузланка која је живела у Сарајеву, која ми је тако лепо причала о Булгакову и Сарајлићу, била је једина која је писала о мом првом роману, који је продат у неколико примерака. Тако да се нисам надао успеху са следећим романом, што је било одлично - писао сам га без притисака, били смо сами Спиноза и ја. Каснији успех је био неочекиван, па сада, када се најављују и нова издања по свету, све ми изгледа као сан. 

* ГЛAС: Колико је било захтјевно писати о једној историјској личности као што је Барух де Спиноза?

СМИЛЕВСКИ: Спинозина "Етика", у време када сам писао роман, постала је моја библија - тако да је од ње све кренуло и у њој се све враћало. Читао сам и остала његова дела, читао сам и биографије о Спинози, читао сам и тумачења савремених филозофа (посебно Gillesa Deleuzea), читао књиге који су ми приближавале 17. век. И гледао сам репродукције слика Рембранта и Вермера, тамо сам негде смештао мој роман у ту чудесну светлост њихових слика.

* ГЛAС: Како бисте оцијенили књижевну сцену у Македонији?

СМИЛЕВСКИ: Иста је, или слична, књижевним сценама у тзв. региону. Постоје индивидуалци - али сцене, чини се, нема, има писаца, али књижевне сцене нема, има ликовних уметника, али ликовне сцене нема, итд., итд. И знам да је тако свуда, Светислав Басара је, објашњавајући шта се догађа на српској књижевној сцени, рекао да је присутан феномен солипсизма, који је у почетку добар, али касније води атрофији.

* ГЛAС: Пишете ли неку нову књигу?

СМИЛЕВСКИ: Објављен је мој роман "Сестра Сигмунда Фројда", којим сам се опет отиснуо у прошлост. Aко сам Спинозом покушао да сагледам живот једног филозофа 17. века, сада сам описивао једну жену, која је остала у сенци свога брата, човека који је покушао да открије тајну људске душе зване несвесно, и чији се живот завршио у концентрационом логору у Другом светском рату. То је дакле роман који се протеже другом половином 19. и првом половином 20. века - завршава се 1942. У овом тренутку радим на новом роману, који је смештен овде-и-сада, једна наша, савремена прича, иако се мени чини да су све приче овог света и свих времена - наше и савремене. 

Признања

Смилевски је рођен у Скопљу 1975. године, а постдипломске студије завршио је на Централноевропском универзитету у Будимпешти. По роману "Разговор са Спинозом" настала је и истоимена позоришна представа играна у Бечу. За овај роман добио је и награду "Утрински весник" за роман године у Македонији. Драму "Кораци преко границе" наградио је аустријски и македонски ПЕН центар. Такође је добитник награде "Central European Initiative" за европског писца до 35 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.