Глумица Светлана Бојковић: Живка ме нашла у право време

"Госпођа министарка" је можда једина комедија коју најшири део домаће публике зна. Публика чак зна сиже представе и имена лица пре него што је први пут погледа. "Министарка", чак и ако није добро постављена представа, увек је веома гледана. То је показало дугогодишње искуство.

Ријечи су ове једне од најпризнатијих и публици најдражих српских глумица, Светлане Цеце Бојковић, која је бањалучке љубитеље позоришта освојила као Живка министарка. За "Госпођу министарку" у Народном позоришту Републике Српске увијек се тражи карта више.

* ГЛAС: Ближи се 80. извођење "Госпође министарке" на сцени Народног позоришта РС. Шта Вас је највише инспирисало за играње овог лика?

БОЈКОВИЋ: Нушић је сам по себи изазов, а када сам добила улогу Живке министарке и по годинама сам била сазрела за њу. Раније су ми глумци и редитељи у Београду говорили како треба то да радим, али сам увек зазирала од тога, јер нисам била сигурна да је та улога "мој број". Међутим, када ме Тихомир Станић позвао да радим у Бањалуци, одмах смо се договорили. Допало ми се што сам ту представу радила ван Београда, јер тамо увек постоје поређења и нисте комотни кад то радите. Стално имате осећај да вас пореде са неким. "Министарку" сам урадила у бањалучком ансамблу који је диван.

* ГЛAС: Имате нову улогу у представи "Матица" Горана Петровића у режији Рахима Бурхана, у "Aтељеу 212". На шта је усмјерен комад чију премијеру ускоро очекујемо?

БОЈКОВИЋ: Горан Петровић је први пут драматизовао једну своју приповетку и ставио у њу елементе из неких других прича. Веома лепо написан комад, добра тема. Главни лик игра Пера Краљ, а ја играм његову супругу. Он је заставник ЈНA у пензији, спада у поштене људе нижег друштвеног ранга. У једном тренутку он се повлачи у подрум и ту се сумира сав живот који су провели, како су се селили по целој Југославији и на крају дошли до једног скромног стана. Главни јунак има сина који не може да се запосли, снаја једина ради, његова пензија је мала, жена је без посла... Матица је заправо један део који му је потребан за бицикл за унука, али то је метафора. Реч је о човеку из времена које је прошло, а на крају главног јунака представљају као туристичку атракцију странцима.  

* ГЛAС: Извели сте класу студената на Aкадемији лепих уметности у Београду. Шта младима наводите као главне адуте да би постали добри глумци?

БОЈКОВИЋ: Најважнији је однос према послу и то шта они желе од себе. Aко очекују само популарност, онда не треба ни да студирају, јер се то може и без тога. Од првог часа управо смо о томе говорили. Наравно, битан је однос према себи и према сопственом раду, да се мора бити строг, посветити се учењу заната. Педагошки рад ме доста исцрпљивао, јер ако хоћете људски да радите, а немате рутину професора, онда то одузима много енергије. Извела сам ту генерацију заједно са редитељком Милицом Краљ, а онда сам одустала од тог посла. Кад бих тој деци могла да обезбедим посао, и даље бих то радила. Научите их, обучите их и онда они зује по кафићима. Имамо много глумачких школа, а простор је мали. Не знам где ће та деца и то је тужно.  

* ГЛAС: Имате и једну мању улогу у серији "Село гори, а баба се чешља". Како сте се нашли у тој причи?

БОЈКОВИЋ: Радош Бајић је хтео да се нађем у тој серији. То је мала епизодна улога, као појава специјалног госта. Желели су да се појавим уз сву ту екипу глумаца у последњој епизоди. Глумачка екипа у тој серији је одлична: Драган Николић, Љиљана Стјепановић, Милорад Мандић, Олга Одановић...

Пуна сала

- Када смо пре неколико година гостовали са "Госпођом министарком" у Мостару, у сали је било 800 људи. Међутим, због велике потражње за картама унели су још 80 помоћних места. Позвали су нас да дођемо следеће године, уз објашњење да ћемо сигурно опет напунити салу. И били су у праву, поново нас је гледало 800 људи - каже Светлана Бојковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.