Глумица Сека Саблић, о театарском репертоару, публици, наградама

Прво сам се снашла у позоришту, па у животу. Позориште ми је све донело, радост, сигурност, разумевање живота. Кад све окренем и обрнем, из театра сам много црпела. Нисам приметила да ми је нешто узело, а ако јесте, то је тако морало да буде. Моја природа је била окренута тој врсти посвећености - рекла је за "Глас Српске" позната глумица Јелисавета Сека Саблић, коју већ деценијама гледа бројна позоришна и телевизијска публика.

Међу бројним признањима које је Саблићева добила су статуета "Ћуран" са јагодинских "Дана комедије", награда "Нушићевих дана", затим "Љубинка Бобић", па "Златна колајна" публике на фестивалу монодраме у Земуну.

Ове године је добила и престижну награду "Жанка Стокић", која се додјељује глумачкој личности која је обиљежила позоришни и филмски живот Србије стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза.

* ГЛAС: Колико Вам значи награда "Жанка Стокић", коју сте добили ове године?

СAБЛИЋ: Највећа награда ми је што још увек радим. Волим овај посао и лепо сам прошла кроз живот. Увек сам радила једним истим темпом. "Жанка Стокић" је само последица целокупног рада. И да није дошла та награда или било која друга, ја бих се исто осећала. Природно је да после дуге успешне каријере стигну и значајна признања. Награде би требало много да значе, али да ли су заиста у таквој функцији, не бих умела да кажем. Оне су више ту да другима укажу да добро мисле, да се усмерава глумиште, да се вреднују и потврђују праве ствари, а то се не дешава увек. Награде се дочекују као некакав празник, славили га или не.                   

* ГЛAС: Наступате ли радије на сцени самостално или као дио екипе?  

СAБЛИЋ: Нисам баш неки специјалиста за самосталне програме, али радим то често. Могу да кажем без лажне скромности да људи желе да ме виде. Публика хоће да гледа популарне глумце у позоришту, па се потрудим да на сцени говорим квалитетне текстове, који су врло применљиви и одговарају једној таквој врсти забаве. Људи очекују да им буде забавно у позоришту и да изађу препорођени из сале. У своје самосталне наступе уденем и мало поезије, монолога из представа, као и текстова забавног карактера.  

* ГЛAС: Међу улогама које сте радили је и Марија Калас, у представи "Мастер клас Марије Калас". Како сте доживјели ову улогу и цјелокупну представу?   

СAБЛИЋ: Ово је уметничка представа. Има глумаца који никада не дотакну уметност. Са друге стране, има уметника који слабо дотакну глумца и постану готово непознати, бар у оваквим друштвима и временима у којима ми живимо, па ипак су велики уметници. Нисам ни ја сваки пут уметник, далеко од тога, ја сам углавном глумица, имам занат, али уметник си онда када се деси емоција, енергија, лепота, истина, страст... све што говори управо Марија Калас. То је документарна представа са њеним аутентичним текстовима. Она је држала часове на "Yулијарду" и све је то говорила својим студентима, није ниједна једина реч измишљена. Наравно, монолог о њеној љубави Aрију  писац је убацио да би направио пластичну слику о њеном животу. Сваки пут се осећам дивно кад играм "Марију Калас".

* ГЛAС: У посљедње вријеме шира публика Вас је гледала у серији "Љубав, навика, паника". Идентификовали су Вас са ликом Вере?

СAБЛИЋ: На улици ме често зову "Вера, Вера!", по лику из серије. Деца су се поготово "накачила". Препознају неке своје истине, ситуације које имају у кући, тако да је то толико блиско њима. Много ми се свиђа та серија, па чак и онда кад је гледам као публика. Драго ми је што је прешла рампу, дошла до свих слојева друштва, годишта и профила људи. Та серија је заиста успела, срушила је једне убуђале табуе, малограђанске и телевизијске. У њој нема вређања, није вулгарна, банална, тако да има разлога зашто је успела. Ми смо из серије понели те чврсте ликове између којих су успостављени односи па и приватно причамо из тих ликова. Често заборавим њихова приватна имена па тако Николу Симића зовем Мићо, девојке зовем Јањо, Мајо... Мислим да је после много епизода једноставно ушла под кожу.

* ГЛAС: Постоји ли данас криза позоришне публике?

СAБЛИЋ: Имамо кризу театарског репертоара и то је проблем. Публика је врло стрпљива, чека, подноси и опрашта. Aко бих нешто мењала, то је репертоарска политика театара, а никако публика. По нашим позориштима су представе некада такве да публика бежи са њих. Има дивних представа, па публика опет бежи, али има и грозних где је публика у праву што бежи. Публика је увек у праву. Чак и кад је представа добра, ако публика бежи, значи да она није за публику и глумци не треба да је играју. Живимо у овом времену, у овом друштву, морамо да прилазимо публици и да је полако васпитавамо. То су веома комплексне ствари, али ће се све то променити када се позориште приватизује. Када управник позоришта почне да користи паре што заради на благајни у том смеру, а не да добије од града и баш га брига, он "уметничари".

* ГЛAС: Да ли сте намјерно одабрали да се више крећете у позоришним, а не филмским круговима?

СAБЛИЋ: За моје године тешко има великих улога у филму. То су године где су више незанимљиве судбине. Носилац главне улоге мора да буде људска судбина, а то су млађи људи. Ту и тамо пронађе се нека ташта, тетка, злоћа па мене зову да глумим. У филму "Хадерсфилд" је дописана улога специјално за мене. И у "Читуљи за Ескобара" сам имала један мали задатак. Често зрелији улазе у филм да би му дали име. Aли у томе не видим неку нарочиту сатисфакцију.

Награде  

- Награде су увек нешто деликатно, нешто релативно, поготово у времену и у друштву у којем ми живимо. Човек, ако то није релативизовао давних дана, он стварно нема памети. Као што нисам веровала у многе туђе награде, тако нисам спремна да верујем ни у своју - каже Сека Саблић.

Она додаје да би награду одбила ако би била увредљива, што јој се до сада није десило.

- Међутим, ниједна награда ме није нешто посебно очарала или обрадовала, потврдила, дала ми неку инспирацију, импулс или снагу за даље. Хвала богу, награде су на једној страни, мој живот и посао су на сасвим другој - сматра Саблићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.