Глумац и композитор Марко Радојевић: Породица је примат у мом животу

Пре свега, учествовати на "Муцијевим данима" велика је част сваком глумцу. Играли смо "Кљукану династију" у коју верује читав ансамбл, што је веома битно и што је полазна тачка ка успеху и дугом животу једне представе.

Рекао је ово за "Глас Српске"  Марко Радојевић, један од предводника млађег глумишта, поводом гостовања са представом "Кљукана династија" на позоришном фестивалу "Муцијеви дани" који се пети пут заредом одржава у београдском "Атељеу 212".

- Наша представа у суштини није драматизација "Сумњивог лица", већ више неки наставак, шта је то било касније. У "Атељеу" смо играли другу репризу, јер су нас "ухватили" празници, тако да се на неки начин још уигравамо, и уживамо у томе. Андреј Носов је диван редитељ и још дивнији човек, од кога смо стварајући ову представу доста тога научили и открили о себи - рекао је талентовани Радојевић.

ГЛАС: Позориште је код нас љубав и глумачки сан, али шира публика Вас највише познаје из серије "Игра судбине", гдје сте маестрално и на један духовит начин дочарали улогу Милета Купуса. Серију често критикују и оспоравају, али гледаност и трајање су чињеница. Шта је то публика препознала у Милету и осталим ликовима? 

РАДОЈЕВИЋ: Позориште и телевизија су заиста две потпуно различите ствари које ја подједнако волим. Ту је све различито, од приступа самој улози до реализације. Обе ствари дају глумцу могућност маштања, игре и стварања новог живота улоге коју тумачимо. Миле Купус на неки начин тренутно обележава мене као глумца. Публика воли Милета због његове трапавости, наивности, блентавости и неспретности. Волим да играм ту улогу, уживам у њој и у самом раду и снимању серије. Да, и сам сам имао прилику да се сусретнем са разним врстама оспоравања, међутим, углавном највише "пљују" они који серију гледају од прве епизоде. "Игра судбине" је сапуница, тип серије који се снима широм света, породична серија која има задатак да растерети гледаоца. Наша серија је на много начина превазишла тај жанр и пружила огромном аудиторијуму нешто ново. Снимити више од 1.300 епизода, трајати и имати највећу гледаност, гледаност која не опада, је знак да то радимо добро и знак да волимо то што радимо. Можда звучи као клише, али заиста нам је на сету прелепо. Глумачка соба у којој проводимо време док чекамо наше сцене је место испуњено добром енергијом и смехом, и сматрам да ћемо серију снимати све док је тако.

ГЛАС: Играли сте у великом филмском пројекту "Било једном у Србији" Петра Ристовског у којем сте имали споредну, али прилично запажену улогу Тонкина млађег. У филму се појављају највеће глумачке легенде попут Микија Манојловића, Пелета Петровића, Зорана Цвијановића, затим покојни Иван Бекјарев којем је то била и посљедња улога. Чини ми се да је тај филм био међу првим већим пројектима у којим сте се обрели, али и те како показали свој таленат. Како изгледа бити у друштву великих драмских умјетника на великом сету и, генерално, какво искуство носите из тог пројекта? 

РАДОЈЕВИЋ: Да, "Било једном у Србији" је мој први филм. Први пут сам се сусрео са свим тим нашим великанима које сте поменули те имао ту част да делим кадар са њима. Нажалост, један од тих кадрова био је последњи који је снимио Иван Бекјарев. Имао сам велику трему и притисак како ћу се снаћи и да ли ћу моћи бар да "испратим" све те глумце. 

ГЛАС: Доста сте снимали у задње вријеме. То су пројекти који су имали огроман успјех код публике као што су "Хероји Халијарда", "Азбука нашег живота", "Време зла", "Југословенка"... Дакле, серија има, глумци раде, а са друге стране су породице и театар. Колико се у тој хиперпродукцији стиже брусити занат те постиже глумачки напредак?

РАДОЈЕВИЋ: Са прве стране бих ја ставио породицу. Породица је примат у мом животу и нешто што у сваком смислу стављам на прво место, а посао, тј. снимања и позориште на друго. Глумцима је јако тешко да направе баланс и да се максимално посвете породици, а да посао не трпи ниједног тренутка. То је ствар великог труда, размишљања и организације, што ми засад иде за руком. Пуно снимања значи и пуно тренинга и мислим да то глумцу само може користити. Од пројеката које сте овде навели, морам издвојити "Хероје Халијарда" Радоша Бајића. На тај филм сам јако поносан и пресрећан што сам био део овог, у будућности, култног уметничког дела. Радошу сам веома захвалан што сам био део пројеката "Kонтраст" продукције и увек се радујем новим серијама и филмовима.

ГЛАС: Мимо свијета снимања  Марко Радојевић је доста успјешан на даскама које живот значе. Стални сте члан Народног позоришта из Ниша у којем сте одиграли доста занимљивих улога. Да ли бисте могли да издвојите једну која Вам је посебно драга и због чега?

РАДОЈЕВИЋ: Не бих ни могао ни желео да издвајам неке улоге од других. Волим нишко позориште, ту сам одрастао, заволео глуму, направио прве глумачке кораке и сањао да, када порастем, заиграм на тим даскама. Имам ту срећу да сам до сада радио са сјајним редитељима и добрим људима као што су Милан Нешковић, Андреј Носов, Југ Ђорђевић, Марко Торлаковић, велики Горчин Стојановић, Ива Милошевић, и то је оно што бих издвојио. Наравно, и свој дивни ансамбл, без којег наше позориште не би било оно што јесте. Радимо посвећено, предано, ангажовано, одговорно и са љубављу према својој најлепшој професији.

ГЛАС: Припадате оној групи глумаца који, поред глуме, имају доста интересовања за друге умјетности. Свирате гитару, пјевате и компонујете. Да ли се могу ускладити прва умјетност и овај чаробни занат с именом глума и колико надограђују једно друго?

РАДОЈЕВИЋ: Музика је заправо нешто што можда више волим од глуме. Још нисам сасвим сигуран. Наравно да се могу ускладити и наравно да је музички таленат плус у нашој професији. Пуно је представа где свирам неки инструмент или певам, а издвојио бих нешто на шта сам најпоноснији у својој досадашњој каријери, а то је улога Певача у представи "Едип" Југословенског драмског позоришта. 

ГЛАС: Гдје се жанровски видите као композитор и да ли Вас жанрови уопште занимају кад стварате музику?

РАДОЈЕВИЋ: Волим баладе и волим да их стварам. Не само баладе већ песме које буде емоцију код мене, па самим тим и код слушалаца. Да ли ће ме стварајући клавир одвући у кафански севдах, љубавну песму или фолк баладу, то зависи од самог тренутка и инспирације која тада наилази.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Божићна пауза полако се завршава и глумци се увелико враћају у своја позоришта, на сетове... Имате ли нешто ново у плану кад је ријеч о представама и снимањима у периоду пред нама? 

РАДОЈЕВИЋ: Ових дана почињемо са радом на "Просјачкој опери" са Миланом Нешковићем у Народном позоришту Ниш, а почетком фебруара настављамо снимање "Игре судбине", тако да ме чека "нова тура лудила" балансирања између театра, снимања и породице, у два различита града. Мада, када није тако, досадно ми је.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.