Глумац Бојан Колопић: Позориште чине људи, а не новац и реклама

Створио сам ужасну врсту аверзије према свакој врсти маркетинга, а рекламе се налазе свуда око нас, на улици, ТВ-у, компјутеру, билбордима, аутобуским станицама, мајицама, нашим телефонима, профилима, сандучићима, ормарима и фрижидерима... Није здраво да пустиш себи музику код куће и у пола неке нпр. генијалне поезије коју слушаш ти искочи гласна реклама за доставу хране или апел да почнеш да трошиш као милионер.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Бојан Колопић, објашњавајући зашто се готово и не појављује у јавности, без обзира на бројне улоге, како у НПРС тако и другим позориштима. Талентовани глумац ових дана игра у хваљеним комадима "Швабица" и "Љепотица и звијер", али како сам каже труди се да због душевног здравља избјегава свијет медија и маркетинга?

- Пошто тај вид агресивног оглашавања постаје технички све савршенији, све ми је теже да разлучим шта је од тих ствари заиста квалитетно. Због свега тога чак је почела да ме нервира и реклама за своју сопствену представу. Самим тим и интервју који се у данашњем времену претворио углавном у самопромовисање у мени изазива контрадикторан и нелагодан осећај - рекао је Колопић.

ГЛАС: Да ли сада постоји неки посебан разлог због ког сте одлучили да урадимо овај разговор?

КОЛОПИЋ: У последња два и по месеца не могу никако да се отргнем од размишљања о ужасној трагедији која се десила у мом родном граду. Небројено пута сам седео са другарима на оним клупама испод надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду и то је могао бити било ко од нас. Зато и сваку жртву осећам као део себе. Тако да поред подршке студентима, тренутно немам ниједан други разлог да се јавно оглашавам. Сав фокус и слободан медијски простор требало би пребацити на те паметне и храбре младе људе. Жао ми је што због удаљености и обавеза немам више времена да одем и чешће будем с њима на улици. Драго ће ми бити ако било ко од њих дође до ових редова те овом приликом им поручујем да се видимо првом приликом.

ГЛАС: Већ више од 10 година сте стални члан ансамбла Народног позоришта Републике Српске, гдје сте већ имали скоро 30 премијера. Шта бисте могли посебно издвојити у досадашњем раду?

КОЛОПИЋ: Када размислим да је прошло десет година и када видим да долазе млади талентовани глумци, први пут осећам да улазим у неку средњу генерацију, што је за мене неко ново осећање. Увек памтим како су се старије колеге односиле према мени на почетку па се трудим да све што је било добро задржим и ту традицију наставим. Верујем да су највећа вредност једног позоришта људи који се у њему налазе и издвојио бих то да имам срећу да у свом ансамблу сарађујем са неким дивним и посвећеним колегама и сарадницима. Нема ништа лепше него кад приметим код глумца када без рачуна, поштеде или егоизма себе стави у службу лика и представе, без обзира на тренутне спољне утицаје, приватне околности и, на крају, коначан исход. И увек ме посебно одушеви када неко ко ради иза сцене и не излази пред публику часно обавља свој задатак, не само због плате, него зато што воли и осећа позориште и своје сапутнике. Хвала богу да још постоје такви људи.

ГЛАС: Након одличне премијере представе "Швабица" у НПРС посљедње што сте радили је била "Љепотица и звијер" у Градском позоришту "Јазавац". Послије дужег времена поново сте у представи за дјецу.

КОЛОПИЋ: Изузетно ми је пријала та мала промена енергије и спремање представе за најмлађу публику у атмосфери која је увек више него топла и пријатељска у нашем драгом градском позоришту. Увек ми је фасцинантан начин на који функционише то позориште и количина пажње и љубави коју ти људи гаје према својим сарадницима, театру и публици.

ГЛАС: Ту Вас публика може видјети и у представи "Не играј на Енглезе".

КОЛОПИЋ: Да, то ми је једна од дражих представа на репертоару. Са екипом коју чине редитељ Марко Вукосав и заједно са мном глумци Александар Руњић и Сенад Милановић бавили смо се важном темом (не)искреног пријатељства тројице другара које у дану дешавања радње везује одигран тикет у кладионици. Сматрам да огроман проблем којим се наше друштво не бави јесте количина објеката за коцкање. Није нормално да се поред великог броја кладионица, уплата може извршити и у кафићима на апаратима, а када је у питању онлајн игра ту су и свака трафика, маркети и бензинске пумпе. Испада да човек може у граду на сваких 100 метара да уплати тикет за игру на несрећу. Спорадично се то спомене некад у јавности, као "пазићемо на удаљеност тих места од школа" и сличне лажи, али реално је да је ситуација све гора и да из дана у дан имамо све већи број младих људи који улазе на врата пакла тог порока. Човече, виђам основце како на каси у маркету уплаћују на налог.

ГЛАС: Имали сте прилике да одиграте и неке улоге испред камере, каква су ту Ваша искуства и колико генерално та експанзија ТВ серија и филмова утиче на позориште?

КОЛОПИЋ: Ако би скроз поједноставили наш позив дошли бисмо до закључка да ако су у датом тренутку истинити мисао и емоција која из ње произилази, глума ће бити добра и на камери и у театру, уз неку евентуалну разлику о појединим техникама. Бојим се да велику разлику прави финансијски аспект. У просеку се за неколико дана снимања заради више него за десетине одиграних представа или месечних плата у позоришту. Међутим, пошто већ живимо у времену где новац диктира темпо логично је да позоришта испаштају због тога. Тиме наравно не мислим да би требало да се смање хонорари за снимања, него да би требало бар мало да им се приближе примања у позоришту. Причао сам с много колега у региону који кажу да за просечна два месеца процеса прављења представе једва одрже неколико проба где су сви глумци присутни, због обавеза на снимањима. Нормално да се то одражава на квалитет и улогу театра.

ГЛАС: За крај кажите нам нешто о будућим плановима.

КОЛОПИЋ: Почели смо пре неки дан пробе за представу "Арапска ноћ", по тексту Роланда Шимелпфенинга у режији Милана Богдановића. Редитељ је дошао спреман, текст је одличан и више него актуелан, колеге делују инспирисане тако да су сви услови ту да направимо добру и важну представу. Свиђа ми се што нам долазе млади редитељи с новим идејама у нашу заједничку кућу. Последњу премијеру на малој сцени "Ни риба ни месо" другари су сјајно урадили и сваком препоручујем да је погледа.

МУЗИКА И ПОЕЗИЈА

ГЛАС: Ви сте велики љубитељ Ђорђа Балашевића, а у позоришним круговима је познато да Бојан Колопић има списатељског дара те да много воли да пише када није на сцени.  О чему волите највише да пишете и како то музика и поезија дјелују на вас?

КОЛОПИЋ: Музика и поезија су увек били присутни у мом животу те пружали ми задовољство, утеху и инспирацију. Поезију искрено понекад нажалост запоставим, али увек јој се вратим. Што се Балашевића тиче једноставно немам довољно речи да опишем количину генијалности тог човека и његовог песничког дара, а ту је и још много песника које волим да слушам и читам. Верујем да је Мика Антић живео више од стотину живота и да је свакако у неком облику и сада међу нама. Као и многи, многи други песници и писци који су нас задужили својим делима. Невероватно је колико ово наше поднебље има сјајних уметника у свим областима и требало би да будемо захвални на томе. Што се тиче мог писања поезије оно је увек било само за моју душу када не знам како другачије да јој олакшам (смех) и евентуално за круг блиских пријатеља, ништа више од тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.