Glumac Bojan Kolopić: Pozorište čine ljudi, a ne novac i reklama

Stvorio sam užasnu vrstu averzije prema svakoj vrsti marketinga, a reklame se nalaze svuda oko nas, na ulici, TV-u, kompjuteru, bilbordima, autobuskim stanicama, majicama, našim telefonima, profilima, sandučićima, ormarima i frižiderima... Nije zdravo da pustiš sebi muziku kod kuće i u pola neke npr. genijalne poezije koju slušaš ti iskoči glasna reklama za dostavu hrane ili apel da počneš da trošiš kao milioner.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" glumac Bojan Kolopić, objašnjavajući zašto se gotovo i ne pojavljuje u javnosti, bez obzira na brojne uloge, kako u NPRS tako i drugim pozorištima. Talentovani glumac ovih dana igra u hvaljenim komadima "Švabica" i "Ljepotica i zvijer", ali kako sam kaže trudi se da zbog duševnog zdravlja izbjegava svijet medija i marketinga?

- Pošto taj vid agresivnog oglašavanja postaje tehnički sve savršeniji, sve mi je teže da razlučim šta je od tih stvari zaista kvalitetno. Zbog svega toga čak je počela da me nervira i reklama za svoju sopstvenu predstavu. Samim tim i intervju koji se u današnjem vremenu pretvorio uglavnom u samopromovisanje u meni izaziva kontradiktoran i nelagodan osećaj - rekao je Kolopić.

GLAS: Da li sada postoji neki poseban razlog zbog kog ste odlučili da uradimo ovaj razgovor?

KOLOPIĆ: U poslednja dva i po meseca ne mogu nikako da se otrgnem od razmišljanja o užasnoj tragediji koja se desila u mom rodnom gradu. Nebrojeno puta sam sedeo sa drugarima na onim klupama ispod nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i to je mogao biti bilo ko od nas. Zato i svaku žrtvu osećam kao deo sebe. Tako da pored podrške studentima, trenutno nemam nijedan drugi razlog da se javno oglašavam. Sav fokus i slobodan medijski prostor trebalo bi prebaciti na te pametne i hrabre mlade ljude. Žao mi je što zbog udaljenosti i obaveza nemam više vremena da odem i češće budem s njima na ulici. Drago će mi biti ako bilo ko od njih dođe do ovih redova te ovom prilikom im poručujem da se vidimo prvom prilikom.

GLAS: Već više od 10 godina ste stalni član ansambla Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje ste već imali skoro 30 premijera. Šta biste mogli posebno izdvojiti u dosadašnjem radu?

KOLOPIĆ: Kada razmislim da je prošlo deset godina i kada vidim da dolaze mladi talentovani glumci, prvi put osećam da ulazim u neku srednju generaciju, što je za mene neko novo osećanje. Uvek pamtim kako su se starije kolege odnosile prema meni na početku pa se trudim da sve što je bilo dobro zadržim i tu tradiciju nastavim. Verujem da su najveća vrednost jednog pozorišta ljudi koji se u njemu nalaze i izdvojio bih to da imam sreću da u svom ansamblu sarađujem sa nekim divnim i posvećenim kolegama i saradnicima. Nema ništa lepše nego kad primetim kod glumca kada bez računa, poštede ili egoizma sebe stavi u službu lika i predstave, bez obzira na trenutne spoljne uticaje, privatne okolnosti i, na kraju, konačan ishod. I uvek me posebno oduševi kada neko ko radi iza scene i ne izlazi pred publiku časno obavlja svoj zadatak, ne samo zbog plate, nego zato što voli i oseća pozorište i svoje saputnike. Hvala bogu da još postoje takvi ljudi.

GLAS: Nakon odlične premijere predstave "Švabica" u NPRS posljednje što ste radili je bila "Ljepotica i zvijer" u Gradskom pozorištu "Jazavac". Poslije dužeg vremena ponovo ste u predstavi za djecu.

KOLOPIĆ: Izuzetno mi je prijala ta mala promena energije i spremanje predstave za najmlađu publiku u atmosferi koja je uvek više nego topla i prijateljska u našem dragom gradskom pozorištu. Uvek mi je fascinantan način na koji funkcioniše to pozorište i količina pažnje i ljubavi koju ti ljudi gaje prema svojim saradnicima, teatru i publici.

GLAS: Tu Vas publika može vidjeti i u predstavi "Ne igraj na Engleze".

KOLOPIĆ: Da, to mi je jedna od dražih predstava na repertoaru. Sa ekipom koju čine reditelj Marko Vukosav i zajedno sa mnom glumci Aleksandar Runjić i Senad Milanović bavili smo se važnom temom (ne)iskrenog prijateljstva trojice drugara koje u danu dešavanja radnje vezuje odigran tiket u kladionici. Smatram da ogroman problem kojim se naše društvo ne bavi jeste količina objekata za kockanje. Nije normalno da se pored velikog broja kladionica, uplata može izvršiti i u kafićima na aparatima, a kada je u pitanju onlajn igra tu su i svaka trafika, marketi i benzinske pumpe. Ispada da čovek može u gradu na svakih 100 metara da uplati tiket za igru na nesreću. Sporadično se to spomene nekad u javnosti, kao "pazićemo na udaljenost tih mesta od škola" i slične laži, ali realno je da je situacija sve gora i da iz dana u dan imamo sve veći broj mladih ljudi koji ulaze na vrata pakla tog poroka. Čoveče, viđam osnovce kako na kasi u marketu uplaćuju na nalog.

GLAS: Imali ste prilike da odigrate i neke uloge ispred kamere, kakva su tu Vaša iskustva i koliko generalno ta ekspanzija TV serija i filmova utiče na pozorište?

KOLOPIĆ: Ako bi skroz pojednostavili naš poziv došli bismo do zaključka da ako su u datom trenutku istiniti misao i emocija koja iz nje proizilazi, gluma će biti dobra i na kameri i u teatru, uz neku eventualnu razliku o pojedinim tehnikama. Bojim se da veliku razliku pravi finansijski aspekt. U proseku se za nekoliko dana snimanja zaradi više nego za desetine odigranih predstava ili mesečnih plata u pozorištu. Međutim, pošto već živimo u vremenu gde novac diktira tempo logično je da pozorišta ispaštaju zbog toga. Time naravno ne mislim da bi trebalo da se smanje honorari za snimanja, nego da bi trebalo bar malo da im se približe primanja u pozorištu. Pričao sam s mnogo kolega u regionu koji kažu da za prosečna dva meseca procesa pravljenja predstave jedva održe nekoliko proba gde su svi glumci prisutni, zbog obaveza na snimanjima. Normalno da se to odražava na kvalitet i ulogu teatra.

GLAS: Za kraj kažite nam nešto o budućim planovima.

KOLOPIĆ: Počeli smo pre neki dan probe za predstavu "Arapska noć", po tekstu Rolanda Šimelpfeninga u režiji Milana Bogdanovića. Reditelj je došao spreman, tekst je odličan i više nego aktuelan, kolege deluju inspirisane tako da su svi uslovi tu da napravimo dobru i važnu predstavu. Sviđa mi se što nam dolaze mladi reditelji s novim idejama u našu zajedničku kuću. Poslednju premijeru na maloj sceni "Ni riba ni meso" drugari su sjajno uradili i svakom preporučujem da je pogleda.

MUZIKA I POEZIJA

GLAS: Vi ste veliki ljubitelj Đorđa Balaševića, a u pozorišnim krugovima je poznato da Bojan Kolopić ima spisateljskog dara te da mnogo voli da piše kada nije na sceni.  O čemu volite najviše da pišete i kako to muzika i poezija djeluju na vas?

KOLOPIĆ: Muzika i poezija su uvek bili prisutni u mom životu te pružali mi zadovoljstvo, utehu i inspiraciju. Poeziju iskreno ponekad nažalost zapostavim, ali uvek joj se vratim. Što se Balaševića tiče jednostavno nemam dovoljno reči da opišem količinu genijalnosti tog čoveka i njegovog pesničkog dara, a tu je i još mnogo pesnika koje volim da slušam i čitam. Verujem da je Mika Antić živeo više od stotinu života i da je svakako u nekom obliku i sada među nama. Kao i mnogi, mnogi drugi pesnici i pisci koji su nas zadužili svojim delima. Neverovatno je koliko ovo naše podneblje ima sjajnih umetnika u svim oblastima i trebalo bi da budemo zahvalni na tome. Što se tiče mog pisanja poezije ono je uvek bilo samo za moju dušu kada ne znam kako drugačije da joj olakšam (smeh) i eventualno za krug bliskih prijatelja, ništa više od toga.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.