Глума ме променила

БAТA Живојиновић не постоји више. Нема га. Изгубио се у вртлогу амбиције. Хтео је да постигне немогуће. Хтео је да се попне на највишу планину популарности. Хтео је да га сви тапшу по рамену. И када се то догодило - ако се уопште и догодило - Велимир Бата Живојиновић је нестао. A умјесто њега сада постоји - нико. Умјесто да постане свачији, постао је ничији.

Овако почиње разговор за наш лист један од највећих српских глумаца Велимир Бата Живојиновић. Легенда српског филма, који је у каријери снимио 330 филмова, којег старији памте по улози Валтера, док га млађи најбоље знају као Гвоздена из Драгојевићевих "Лепих села", тврди да је све пролазно и да, упркос томе што је себе изгубио у трци за пролазним стварима, не жали за минулим деценијама.

- Најлепши део живота, док сам јурио ка том неком замишљеном свету, требао је да буде мој. Годинама касније сам схватио да тај свет ниједног тренутка није припадао мени. Оно што сада ви млади можете да радите, ја нисам могао.

 Да ли је нешто замијенило тај губитак самога себе? Постоји ли макар једна једина ствар због које нисте зажалили што сте урадили све што сте урадили и што сте изгубили све што сте изгубили?

- Не. Ни слава, ни познанства, ни новац. Не. Најгоре од свега је што не могу да замислим какав би данас био Бата Живојиновић да ме није променио живот и професија. Ко зна шта би са мном било? Можда бих био срећнији и мирнији? Можда задовољнији? Никада то нећу знати...

 Много глумачких великана је отишло. Какав су они траг оставили у Вама?

- Никакав. То је као да сте ме питали да ли је нека улога оставила траг на мени... Зашто? Коме? Многи глумци су, у једном тренутку, уобразили да су направили улогу живота и онда су кроз живот ишли као тај лик. A онда су брзо нестајали. Превелика количина популарности је многе од њих убила.

 Филм Петра Лаловића "Птице које не полете" је један од ријетких у српској кинематографији који је рађен по истинитом догађају и у којем нема псовања и пуцања. Какво је било искуство радити на једном таквом филму, толико другачијем од неких претходних?

- Е, "уболи" сте једини филм који бих ја издвојио из цјелокупног свог стваралаштва. Aко бих, наравно, морао да издвајам. Није било човека који није јецао и грцао током и на крају тог филма! Без обзира на то колики намћор био! То је једини филм који је оставио неизбрисив траг у мени - и по ономе што је рекао, и по ономе што је утиснуо у душу свих нас који смо тај филм радили.

Још једном кажем: не постоји биће које није плакало када је гледало тај филм. Плакали су и они који не плачу ни за најрођенијима! Гостовао сам са тим филмом у Москви. Руси, емотивни и осјећајни, нису дуго себи долазили. A мени је то био најтежи филм који сам снимио у каријери.

 Зашто?

- Снимање тог филма је трајало месец и по дана, а ја сам месец дана морао да плачем. Не примам никакве капи од којих теку сузе, јер глума мора бити искрена и без било каквих адитива. Какве су то сузе, ако не осећаш ништа?! Из дана у дан сам производио сузе и данас, једанаест година после снимања тог филма, схватам да су то биле моје најискреније сузе.

Бурдуш

У ондашњем, комунистичком времену, снимале су се серије које су главним глумцима доносиле небеску популарност! Ти глумци су замишљали да су богови! A онда су несрећним случајевима гинули или се давили у алкохолу. Јован Јанићијевић, популарни Бурдуш, имао је популарност коју ниједан глумац никада на свету више неће имати. Јанићијевић је једном "гостовао" на Панчевачком мосту, на којем се Бурдуш дружио са онима који су га обожавали. Саобраћај је био заустављен. Јанићијевић је из аута додиривао болесну децу коју су мајке, њему, популарном Бурдушу, приносиле као на исцелење. Такву популарност нико више није имао нити ће имати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.