Gluma me promenila

BATA Živojinović ne postoji više. Nema ga. Izgubio se u vrtlogu ambicije. Hteo je da postigne nemoguće. Hteo je da se popne na najvišu planinu popularnosti. Hteo je da ga svi tapšu po ramenu. I kada se to dogodilo - ako se uopšte i dogodilo - Velimir Bata Živojinović je nestao. A umjesto njega sada postoji - niko. Umjesto da postane svačiji, postao je ničiji.

Ovako počinje razgovor za naš list jedan od najvećih srpskih glumaca Velimir Bata Živojinović. Legenda srpskog filma, koji je u karijeri snimio 330 filmova, kojeg stariji pamte po ulozi Valtera, dok ga mlađi najbolje znaju kao Gvozdena iz Dragojevićevih "Lepih sela", tvrdi da je sve prolazno i da, uprkos tome što je sebe izgubio u trci za prolaznim stvarima, ne žali za minulim decenijama.

- Najlepši deo života, dok sam jurio ka tom nekom zamišljenom svetu, trebao je da bude moj. Godinama kasnije sam shvatio da taj svet nijednog trenutka nije pripadao meni. Ono što sada vi mladi možete da radite, ja nisam mogao.

 Da li je nešto zamijenilo taj gubitak samoga sebe? Postoji li makar jedna jedina stvar zbog koje niste zažalili što ste uradili sve što ste uradili i što ste izgubili sve što ste izgubili?

- Ne. Ni slava, ni poznanstva, ni novac. Ne. Najgore od svega je što ne mogu da zamislim kakav bi danas bio Bata Živojinović da me nije promenio život i profesija. Ko zna šta bi sa mnom bilo? Možda bih bio srećniji i mirniji? Možda zadovoljniji? Nikada to neću znati...

 Mnogo glumačkih velikana je otišlo. Kakav su oni trag ostavili u Vama?

- Nikakav. To je kao da ste me pitali da li je neka uloga ostavila trag na meni... Zašto? Kome? Mnogi glumci su, u jednom trenutku, uobrazili da su napravili ulogu života i onda su kroz život išli kao taj lik. A onda su brzo nestajali. Prevelika količina popularnosti je mnoge od njih ubila.

 Film Petra Lalovića "Ptice koje ne polete" je jedan od rijetkih u srpskoj kinematografiji koji je rađen po istinitom događaju i u kojem nema psovanja i pucanja. Kakvo je bilo iskustvo raditi na jednom takvom filmu, toliko drugačijem od nekih prethodnih?

- E, "uboli" ste jedini film koji bih ja izdvojio iz cjelokupnog svog stvaralaštva. Ako bih, naravno, morao da izdvajam. Nije bilo čoveka koji nije jecao i grcao tokom i na kraju tog filma! Bez obzira na to koliki namćor bio! To je jedini film koji je ostavio neizbrisiv trag u meni - i po onome što je rekao, i po onome što je utisnuo u dušu svih nas koji smo taj film radili.

Još jednom kažem: ne postoji biće koje nije plakalo kada je gledalo taj film. Plakali su i oni koji ne plaču ni za najrođenijima! Gostovao sam sa tim filmom u Moskvi. Rusi, emotivni i osjećajni, nisu dugo sebi dolazili. A meni je to bio najteži film koji sam snimio u karijeri.

 Zašto?

- Snimanje tog filma je trajalo mesec i po dana, a ja sam mesec dana morao da plačem. Ne primam nikakve kapi od kojih teku suze, jer gluma mora biti iskrena i bez bilo kakvih aditiva. Kakve su to suze, ako ne osećaš ništa?! Iz dana u dan sam proizvodio suze i danas, jedanaest godina posle snimanja tog filma, shvatam da su to bile moje najiskrenije suze.

Burduš

U ondašnjem, komunističkom vremenu, snimale su se serije koje su glavnim glumcima donosile nebesku popularnost! Ti glumci su zamišljali da su bogovi! A onda su nesrećnim slučajevima ginuli ili se davili u alkoholu. Jovan Janićijević, popularni Burduš, imao je popularnost koju nijedan glumac nikada na svetu više neće imati. Janićijević je jednom "gostovao" na Pančevačkom mostu, na kojem se Burduš družio sa onima koji su ga obožavali. Saobraćaj je bio zaustavljen. Janićijević je iz auta dodirivao bolesnu decu koju su majke, njemu, popularnom Burdušu, prinosile kao na iscelenje. Takvu popularnost niko više nije imao niti će imati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.