Филип Гринвалд, редитељ из Београда: Позориште успоставља дијагнозу

Проблем којим се бавимо у представи "Стаза дивљачи", на срећу, или на несрећу, препознаје се у свакој средини у којој смо играли. Сви се идентификујемо са ликовима, њиховим проблемима, и препознајемо у акцијама које они предузимају да би те проблеме решили, у акцијама које их воде право у смрт или на доживотну робију.

Ово, у разговору за "Глас Српске", каже млади редитељ из Београда Филип Гринвалд, који је у Народном позоришту Републике Српске поставио "Стазу дивљачи" Франца Ксавера Креца, а који је на недавно завршеном позоришном фестивалу у Сарајеву добио награду као најбољи млади редитељ, и то управо за "Стазу дивљачи".

* ГЛАС: Колико тема коју Крец обрађује у "Стази дивљачи" одговара нашој стварности?

ГРИНВAЛД: Крец је један од највећих живих класика. Његова специфичност се састоји у томе што се, поред свог неизмерног дара, ширине, разумевања и љубави према човеку, сузио на оног Креца каквог га данас знамо, да би, пишући искључиво комаде ангажоване, сурове и бескомпромисне, дао дијагнозу једног друштва.

* ГЛAС: Ваша режија "Стазе дивљачи" успоставља одређену поетику простора. Па ипак, ни та челична баријера није довољна да заустави продор лудила. Постоји ли, онда, довољна одбрана против тога?

ГРИНВAЛД: Одговор на питање да ли видим решење је, наравно – не, али дужност позоришта и није да преписује лекове, већ да успоставља дијагнозе. У том смислу, театар никада није песимистичан. Aко се човек у публици запита, ако се промени, макар на неколико минута док позориште делује, оно је, данас, испунило своју улогу.

* ГЛAС: У једном простору, оном кућном, све је натуралистички. У оном другом, спољном све је сведено на минимализам. Зашто?

ГРИНВAЛД: Што се форме просторног решења тиче, оно произилази из смисла, да би га опет сугерисало. Не бих спољашњи простор назвао минималистичким, то је, такође, натуралистички простор, или то макар постаје игром, само решен "варијантом празног простора", док је натурализам простора стана постигнут узимањем фактографског исечка. Први натуралистичку игру изискује, а други намеће. Жица их истовремено обједињује и раздваја. Спољашњи простор она ограничава и сугерише његову маргиналност, док унутрашњи онеобичава и даје нам визуру стана као кавеза са зверима.

Црна хроника

Нажалост, живимо у времену у коме је готово дужност играти овај комад. "Стазом дивљачи" Крец мајсторски открива механизам догађаја из црне хронике, каквих на десетине прочитамо уз јутарњу кафу. Болно је, и на граници апсурда, до које мере Крец човека воли и разуме, а у исто време осуђује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.