Filip Grinvald, reditelj iz Beograda: Pozorište uspostavlja dijagnozu

Problem kojim se bavimo u predstavi "Staza divljači", na sreću, ili na nesreću, prepoznaje se u svakoj sredini u kojoj smo igrali. Svi se identifikujemo sa likovima, njihovim problemima, i prepoznajemo u akcijama koje oni preduzimaju da bi te probleme rešili, u akcijama koje ih vode pravo u smrt ili na doživotnu robiju.

Ovo, u razgovoru za "Glas Srpske", kaže mladi reditelj iz Beograda Filip Grinvald, koji je u Narodnom pozorištu Republike Srpske postavio "Stazu divljači" Franca Ksavera Kreca, a koji je na nedavno završenom pozorišnom festivalu u Sarajevu dobio nagradu kao najbolji mladi reditelj, i to upravo za "Stazu divljači".

* GLAS: Koliko tema koju Krec obrađuje u "Stazi divljači" odgovara našoj stvarnosti?

GRINVALD: Krec je jedan od najvećih živih klasika. Njegova specifičnost se sastoji u tome što se, pored svog neizmernog dara, širine, razumevanja i ljubavi prema čoveku, suzio na onog Kreca kakvog ga danas znamo, da bi, pišući isključivo komade angažovane, surove i beskompromisne, dao dijagnozu jednog društva.

* GLAS: Vaša režija "Staze divljači" uspostavlja određenu poetiku prostora. Pa ipak, ni ta čelična barijera nije dovoljna da zaustavi prodor ludila. Postoji li, onda, dovoljna odbrana protiv toga?

GRINVALD: Odgovor na pitanje da li vidim rešenje je, naravno – ne, ali dužnost pozorišta i nije da prepisuje lekove, već da uspostavlja dijagnoze. U tom smislu, teatar nikada nije pesimističan. Ako se čovek u publici zapita, ako se promeni, makar na nekoliko minuta dok pozorište deluje, ono je, danas, ispunilo svoju ulogu.

* GLAS: U jednom prostoru, onom kućnom, sve je naturalistički. U onom drugom, spoljnom sve je svedeno na minimalizam. Zašto?

GRINVALD: Što se forme prostornog rešenja tiče, ono proizilazi iz smisla, da bi ga opet sugerisalo. Ne bih spoljašnji prostor nazvao minimalističkim, to je, takođe, naturalistički prostor, ili to makar postaje igrom, samo rešen "varijantom praznog prostora", dok je naturalizam prostora stana postignut uzimanjem faktografskog isečka. Prvi naturalističku igru iziskuje, a drugi nameće. Žica ih istovremeno objedinjuje i razdvaja. Spoljašnji prostor ona ograničava i sugeriše njegovu marginalnost, dok unutrašnji oneobičava i daje nam vizuru stana kao kaveza sa zverima.

Crna hronika

Nažalost, živimo u vremenu u kome je gotovo dužnost igrati ovaj komad. "Stazom divljači" Krec majstorski otkriva mehanizam događaja iz crne hronike, kakvih na desetine pročitamo uz jutarnju kafu. Bolno je, i na granici apsurda, do koje mere Krec čoveka voli i razume, a u isto vreme osuđuje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.