Егон Савин: Младе генерације плаћају данак погрешним узорима

Позориште постоји у оној мери у којој одзвања у публици и позоришна представа је нешто што се не догађа на сцени него у гледалишту. Тек када се заиста догоди у гледалишту, то је право и истинско позориште и ја њему стремим.

Ово је рекао позоришни редитељ Егон Савин, који на овогодишњем Театар фесту "Петар Кочић" потписује режију за двије представе: "Дервиш и смрт" Народног позоришта из Београда и "Тако је морало бити" Југословенског драмског позоришта.

* ГЛAС: Шта је највише утицало на формирање Вашег умјетничког изражаја?

СAВИН: Младим генерацијама данас недостају велики узори које сам ја као млад редитељ гледао, попут представа Питера Брука и Петера Штајна. Када једном видите то позориште - бар је тако било средином седамдесетих када сам видео те представе – никада вас неће задовољити никаква спољашња спектакуларност и површност. Наравно, поставља се оно основно питање, како у овом послу трајати, јер немогуће је - а то тада нисам знао - досегнути било какве позоришне врхунце без бар двадесетак година позоришног искуства. Постоји она прича коју студентима стално на првој говорим: у старим занатима, а позориште је стари занат, ти си прво десет година шегрт, а онда десет година калфа, а онда можда мајстор. Значи, цела вештина нас који смо се посветили позоришту је: како трајати и кроз то трајање обогатити се искуством, али пре свега имати сјајне позоришне узоре. Мислим да је много генерација, поготово ових, седамдесетих и осамдесетих година платило данак погрешним узорима; театарска авангарда је кроз осамдесете године истеривала публику из позоришта. Код тих узора сам открио да позориште црпи своју огромну снагу из литературе, као што драмска литература црпи огромну снагу из позоришта; да је прва она креативна интеракција заправо однос редитеља и писца. 

* ГЛAС: Какав је данас положај позоришта у друштву?

СAВИН: Имао сам срећу да студирам средином седамдесетих година када је светско позориште било у великој експанзији и када је бавити се позориштем било истински значајно. Данас је театар маргинализован; склонили су нас са сцене, јер по својој слободоумности и отворености позоришни људи нимало не одговарају укусу политичара. Раније је била велика и значајна ствар бавити се позориштем и оним што су позоришни људи кроз рад у позоришту, кроз своје представе говорили, мислили - о томе се причало, то је било забрањивано и цензурисано.   Подела на такозвано ангажовано и неангажовано позориште не постоји, јер неангажовано позориште није позориште, није драмско позориште. Неангажовано позориште може бити балет, може да буде нека игра, кореографија, да буде некаква фантазмагорија, али позориште које рачуна на реч, које рачуна на драмску целину, које рачуна на фокусирану мисао и на крају на неку поруку коју хоће да пошаље, мора бити ангажовано. Свако време има своје предрасуде, свако време има свој конзервативизам, слепило, свако време носи своје неправде, пре свега политичке, и улога позоришта је да то разара, да то чини очигледним, да разоткрива, да омогући публици да сагледа сопствену предрасуду.

* ГЛAС: У коликој мјери дозвољавате глумцу да се "уплиће" у креирање представе?

СAВИН: Не могу рећи да сам одустајао од зацртаних координата. Постоји нешто што је сфера експресије, нешто што је садржајна сфера, сфера структуре комада, функције лика у представи, квалитета и врсте односа са другим ликовима и оно што се зове глумачки задатак. Дакле, она радња коју мора да уради лик: циљ, мотив. То су ствари које одредим пред прву пробу. У оквиру тога нема померања. Представа која нема чврсту структуру је проблематична представа, то су представе које могу бити шармантне и забавне, али оне су у принципу проблематичне, јер трпе сталне измене и варијације. Понекад су те варијације и варијације у квалитету. Тако не бих дозволио никоме да ми помери битно у структуралном смислу оно што је лик, функција, мотив и основни циљ. Aли у сфери експресије наравно да се препуштам глумцу. Волим да се мешам у глуму, па пуштам да се и глумци до одређене мере мешају у режију. Има глумаца који имају неодољиву потребу да се мешају у редитељска питања и то раде доста деструктивно и на тај начин провоцирају нешто што је, условно речено, редитељски ауторитет.

"Дајте ми да учествујем"

Не знам како другачије пратити литературу, филм или позориште, осим преко идентификације. Гледајући некога, ми у ствари гледамо себе, одређену варијацију самога себе. Мени је невероватно како неко успе да направи представу без емоција. Да бих ја могао да учествујем, да постанем део те колективне емотивности, ја морам пре свега да разумем шта се догађа. Зато сам ја у неку руку конзервативан. Тако ми кажу. Нисам. Немам ништа против разарања форме, али дајте ми да и ја учествујем – рекао је Егон Савин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.