Egon Savin: Mlade generacije plaćaju danak pogrešnim uzorima

Pozorište postoji u onoj meri u kojoj odzvanja u publici i pozorišna predstava je nešto što se ne događa na sceni nego u gledalištu. Tek kada se zaista dogodi u gledalištu, to je pravo i istinsko pozorište i ja njemu stremim.

Ovo je rekao pozorišni reditelj Egon Savin, koji na ovogodišnjem Teatar festu "Petar Kočić" potpisuje režiju za dvije predstave: "Derviš i smrt" Narodnog pozorišta iz Beograda i "Tako je moralo biti" Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

* GLAS: Šta je najviše uticalo na formiranje Vašeg umjetničkog izražaja?

SAVIN: Mladim generacijama danas nedostaju veliki uzori koje sam ja kao mlad reditelj gledao, poput predstava Pitera Bruka i Petera Štajna. Kada jednom vidite to pozorište - bar je tako bilo sredinom sedamdesetih kada sam video te predstave – nikada vas neće zadovoljiti nikakva spoljašnja spektakularnost i površnost. Naravno, postavlja se ono osnovno pitanje, kako u ovom poslu trajati, jer nemoguće je - a to tada nisam znao - dosegnuti bilo kakve pozorišne vrhunce bez bar dvadesetak godina pozorišnog iskustva. Postoji ona priča koju studentima stalno na prvoj govorim: u starim zanatima, a pozorište je stari zanat, ti si prvo deset godina šegrt, a onda deset godina kalfa, a onda možda majstor. Znači, cela veština nas koji smo se posvetili pozorištu je: kako trajati i kroz to trajanje obogatiti se iskustvom, ali pre svega imati sjajne pozorišne uzore. Mislim da je mnogo generacija, pogotovo ovih, sedamdesetih i osamdesetih godina platilo danak pogrešnim uzorima; teatarska avangarda je kroz osamdesete godine isterivala publiku iz pozorišta. Kod tih uzora sam otkrio da pozorište crpi svoju ogromnu snagu iz literature, kao što dramska literatura crpi ogromnu snagu iz pozorišta; da je prva ona kreativna interakcija zapravo odnos reditelja i pisca. 

* GLAS: Kakav je danas položaj pozorišta u društvu?

SAVIN: Imao sam sreću da studiram sredinom sedamdesetih godina kada je svetsko pozorište bilo u velikoj ekspanziji i kada je baviti se pozorištem bilo istinski značajno. Danas je teatar marginalizovan; sklonili su nas sa scene, jer po svojoj slobodoumnosti i otvorenosti pozorišni ljudi nimalo ne odgovaraju ukusu političara. Ranije je bila velika i značajna stvar baviti se pozorištem i onim što su pozorišni ljudi kroz rad u pozorištu, kroz svoje predstave govorili, mislili - o tome se pričalo, to je bilo zabranjivano i cenzurisano.   Podela na takozvano angažovano i neangažovano pozorište ne postoji, jer neangažovano pozorište nije pozorište, nije dramsko pozorište. Neangažovano pozorište može biti balet, može da bude neka igra, koreografija, da bude nekakva fantazmagorija, ali pozorište koje računa na reč, koje računa na dramsku celinu, koje računa na fokusiranu misao i na kraju na neku poruku koju hoće da pošalje, mora biti angažovano. Svako vreme ima svoje predrasude, svako vreme ima svoj konzervativizam, slepilo, svako vreme nosi svoje nepravde, pre svega političke, i uloga pozorišta je da to razara, da to čini očiglednim, da razotkriva, da omogući publici da sagleda sopstvenu predrasudu.

* GLAS: U kolikoj mjeri dozvoljavate glumcu da se "upliće" u kreiranje predstave?

SAVIN: Ne mogu reći da sam odustajao od zacrtanih koordinata. Postoji nešto što je sfera ekspresije, nešto što je sadržajna sfera, sfera strukture komada, funkcije lika u predstavi, kvaliteta i vrste odnosa sa drugim likovima i ono što se zove glumački zadatak. Dakle, ona radnja koju mora da uradi lik: cilj, motiv. To su stvari koje odredim pred prvu probu. U okviru toga nema pomeranja. Predstava koja nema čvrstu strukturu je problematična predstava, to su predstave koje mogu biti šarmantne i zabavne, ali one su u principu problematične, jer trpe stalne izmene i varijacije. Ponekad su te varijacije i varijacije u kvalitetu. Tako ne bih dozvolio nikome da mi pomeri bitno u strukturalnom smislu ono što je lik, funkcija, motiv i osnovni cilj. Ali u sferi ekspresije naravno da se prepuštam glumcu. Volim da se mešam u glumu, pa puštam da se i glumci do određene mere mešaju u režiju. Ima glumaca koji imaju neodoljivu potrebu da se mešaju u rediteljska pitanja i to rade dosta destruktivno i na taj način provociraju nešto što je, uslovno rečeno, rediteljski autoritet.

"Dajte mi da učestvujem"

Ne znam kako drugačije pratiti literaturu, film ili pozorište, osim preko identifikacije. Gledajući nekoga, mi u stvari gledamo sebe, određenu varijaciju samoga sebe. Meni je neverovatno kako neko uspe da napravi predstavu bez emocija. Da bih ja mogao da učestvujem, da postanem deo te kolektivne emotivnosti, ja moram pre svega da razumem šta se događa. Zato sam ja u neku ruku konzervativan. Tako mi kažu. Nisam. Nemam ništa protiv razaranja forme, ali dajte mi da i ja učestvujem – rekao je Egon Savin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.