Два

Сва жива бића преносе својим нараштајима разне способности, као животно знање, дијелом наслијеђено и дијелом стечено кроз властито искуство живљења. Један дио тих пренесених способности потомци насљеђују од својих родитеља већ приликом зачећа, посредством родитељских гена, а други дио усвајају учењем. Наши преци одавно су увидјели огроман значај који учење има за нашу врсту, па су за његово одвијање установили стручну дјелатност учитеља и стручну просторију учионице. Током времена, људско учење је попримило званичан облик права и дужности, прописаних законским одредбама, при чему се као мјерило за успјешност одвијања и исхода учења употребљава оцјена. Успјех у законски обавезном учењу има прописану доњу границу, која се званично сматра најнижим задовољавајућим степеном усвојеног знања, па тако и довољном оспособљеношћу за живот, а оцјењује се бројем два.

Наравно да довољно, односно нужно, знање, шта год оно подразумијевало, може да се означи и било којим другим бројем, или словом, или знаком, и у том смислу број два је произвољно изабран; али ипак његово значење превазилази произвољно означавање знања, јер двојност је нужно својство свијета, а оно што је нужно то ваља да се зна. Нема живота који није настао по начелу двојности, било спајањем женске и мушке ћелије код вишећелијских организама, или диобом ћелије и удвајањем код једноћелијских. Наше вријеме кружно тече кроз дан и ноћ, и у сваком тренутку живота смјештени смо између прошлости и будућности, између назад и напријед, доле и горе, лијево и десно. Дакле, оно што ваља да се зна достојно означава број два.

Двојност нам унакрсно прожима тијело и главу, тако да је десна половина мозга усмјерена на лијеву половину тијела, и обратно, при чему лијева половина мозга рашчлањује пристигле податке и обрађује их поступно, док их десна обрађује све одједном, па је лијева научнија а десна осјећајнија. На двојности се заснива и наша рачунарска направа која нам, по узору на мозак, служи за обраду података, понављајући исту двојну радњу пропуштања и заустављања тока енергије.

Поврх свега, или испод свега, свако од нас доживљава двојност као појединачно биће које је засебно у безбројном мноштву осталих појединачних бића у свијету и уједно стопљено с њима у јединство цјелине свијета. Ова двојност је наша суштинска животна особина, и вјечни извор наше великодушне узвишености и наше ситнодушне срозаности, наше генијалности и нашег лудила, и свака заслужена пролазна оцјена те двојности је ненадмашно задовољавајући двојни успјех, попут задовољства удвоје

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.