Два вијека од рођења Катарине Ивановић

Библиотека Матице српске обиљежава 200 година од рођења сликарке Катарине Ивановић (1811-1882), електронском изложбом грађе из својих збирки.

Изложба обухвата избор репродукција слика Катарине Ивановић и литературе о њеном раду, и може да се погледа до 25. маја у јавном каталогу библиотеке. Aутори поставке су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер.

Управник Библиотеке Матице српске и уредник Издавачког центра Матице српске Миро Вуксановић каже да је то још једна у низу електронских изложби у овој институцији.

- Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби о Рабиндранату Тагори, Сави Текелији, Руђеру Бошковићу и Емилу Сиорану, трајно се чувају и доступни су на CD-у у библиотеци - рекао је Вуксановић.

Он додаје да се каталози у скраћеном облику, заједно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу погледати на сајту библиотеке.

- Катарина Ивановић, прва сликарка у српској уметности новијег доба, рођена је у Веспрему 1811. године. Сликарство је учила у Пешти, у радионици Јозефа Пешкија, и у Бечу, где је на Уметничку академију примљена на посебан одсек за жене. Боравила је у Минхену, Паризу, Загребу и Београду, али је до смрти живела и радила у Стоном Београду - подсјетила је Силвија Чамбер.  

Чувена сликарка сликала је портрете, мртве природе, историјске и жанр-композиције. Године 1876. изабрана је за почасног члана Српског ученог друштва. Петнаестак својих радова, међу којима су "Aутопортрет" (1836), "Корпа с грожђем", "Освајање Београда", "Сима Милутиновић Сарајлија", "Заклетва краља Матије", "Повратак с литије" и друге, Ивановићева је поклонила Народном музеју у Београду.

Катарина Ивановић је умрла у Стоном Београду 1882. године, а 1967. њени посмртни остаци пренијети су у Београд.    

Ивановићева, која је живјела и стварала у Мађарској, током периода буђења и јачања националне свијести и романтичарског покрета у култури, слављена је као национална хероина, поставши позната и као прва жена академик у Србији. Сликама рађеним у најбољем духу тада владајућег бидермајер стила, Катарина је тежила спајању српског и мађарског народа, што је био њен лични и умјетнички мото. 

Њене слике налазе се у збиркама Народног музеја у Београду, Мађарског народног музеја, Будимске епархије и Галерије Матице српске. Ремек-дјелима сматрају се "Италијански виноградар", "Aутопортрет" и "Портрет цара Фердинанда В Хабзбуршког".

На изложби у Библиотеци Матице српске, осим познатих слика Катарине Ивановић, могу се погледати бројне занимљивости везане за њен живот и рад.

Међу њима су крштеница познате сликарке, затим текстови о њој у "Сербском народном листу", пјесма Симе Милутиновића Сарајлије која јој је посвећена.

Посјетиоци ове електронске изложбе могу да погледају текст из часописа "Јавор" који говори о томе како је Катарина Ивановић поклонила четири слике Народном музеју у Београду, као и писмо Стојана Новаковића у којем он захваљује на поклоњеним сликама.

Занимљиво је да сликарски опус Катарине Ивановић, иако умјетнички вриједан, није велики, а састоји се од 48 слика, од којих је десет изгубљено. Неке њене слике су међу најбољим примјерима српског класицизма, попут "Портрета кнегиње Персиде Карађорђевић", "Aутопортрета", "Корпе с грожђем".

Већ као дијете Катарина Ивановић је показивала сликарски дар, па је трговац Ђ. Станковић, о свом трошку, шаље у Пешту, у атеље Јозефа Пешког, гдје слика свој први аутопортрет са стилским одликама раног бидермајера.

Ту је запажа мађарска грофица Чаки и омогућује јој да се 1835. упише на Бечку умјетничку академију, али као ванредан студент, јер у то вријеме жене нису имале приступ тој школи. Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, а Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спјев "Тројесестарство".

О Ивановићевој је писала и управница Музеја Вука и Доситеја Љиљана Ћубрић у својој књизи "Катарина - Срб девојка". Она се осврнула на чињеницу да је сликарка била дошла у Београд и напустила га послије неколико година, разочарана због немогућности да у средини, у којој се постепено рађала српска грађанска елита, пронађе мјесто за свој таленат. 

Ивановићева је рођена у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему (Угарска), дјетињство је провела у Стоном Београду, у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета.

- Њена одлука да се бави сликарством, коју је донела као млада, била је неуобичајена за жене почетком 19. века. Уметност је била вештина која оплемењује и девојке у аристократским породицама су ишле на часове сликања, али то никако није био позив за жену - рекао је о Катарини Ивановић професор Филозофског факултета у Београду др Мирослав Тимотијевић. 

Ивановићева је слабо говорила српски, а у Бечу се сусретала са младом српском интелигенцијом и читала о српској историји на њемачком.

- За њу је Србија била "отаџбина златног доба", а не она у којој је одрастала и у себи је увек носила супротност између жеље да ради историјске композиције и праксе у којој је била одличан портретиста и сликар мртве природе - ријечи су професора Тимотијевића.

Све то је, према његовим ријечима, Катарину учинило сложеном личношћу, националном хероином, о којој се пред крај њеног живота почиње да размишља као о првој српској сликарки, а Народни музеј и Матица српска се интересују за њене слике.

Књиге

О првој српској сликарки Катарини Ивановић објављене су многе књиге. "Прва српска сликарка Катарина Ивановић" књига је коју је објавио "Црквени одбор Стони Београд", док је Народни музеј Београда издавач књиге "Катарина Ивановић и Мина Вукомановић". Мирослав Тимотијевић и Радмила Михаиловић аутори су књиге "Катарина Ивановић".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.