Душко Новаковић: Критичким пером против идеологија

Песници имају и ту врсту мисије да евидентирају мрак који заокупља њихову стварност. Нажалост, ми смо овде, на овом делу Балкана били у једном тренутку принуђени да се запитамо колико ће тај мрак трајати и да ли ћемо из њега успети да изађемо.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" књижевник Душко Новаковић, добитник награде "Десанка Максимовић", за цјелокупно пјесничко дјело, која ће му бити уручена 16. маја, на рођендан велике српске пјесникиње, у њеном родном селу, Бранковини.

* ГЛAС: Колико сте почаствовани изјавом жирија за награду "Десанка Максимовић", који је рекао да Ваше пјевање враћа вјеру у поезију?

НОВAКОВИЋ: Награда "Десанка Максимовић" је обавезујућа награда, у смислу да озбиљност самог имена захтева и даљу озбиљност рада онога ко је понео ту награду. Мислим да сам и до сада показао да нисам неозбиљан песник, него напротив, и да у тој својој озбиљности можда и превише улазим у неке сфере, идеологије и стварности које ме окружују. Зато сам стекао епитет побуњеног песника, који критички усмерава своје перо на нелогичности које се појављују у самом систему живљења, у животу који је дат сам по себи. Поезијом враћам веру у стварност која нас као таква окружује, а која би требало да буде измењена и много више прилагодљива човеку као онтолошком бићу, а не идеологијама које су данас, ту на земљи, трају и нестају.

* ГЛAС: Гдје је данас мјесто поезије и пјесника у српској књижевности и има ли поезије без побуне?

НОВAКОВИЋ: Кад би човек бацио и летимичан поглед на историју поезије, може се уочити да је управо та врста побуњености унутар самог песничког бића био један од најрелевантнијих подстицаја. То је био подстицај не само да се свет око себе мења на бољи начин, него и да се вредности које постоје и које датирају из тих времена задрже унутар тог цивилизацијског хода. Сви знамо колико су тешко одредиви појмови и именице љубав, мржња, смрт, слобода... Како каже једна немачка критичарка: "Кад изустите неку реч одмах ту реч претварате у објективан појам око себе".

* ГЛAС: Ваша збирка "Кад ћемо светла погасити" представљена је јавности крајем прошле године. Јесу ли пјесници ти који освјетљавају мрачне стране стварности?

НОВAКОВИЋ: Наслов моје књиге "Кад ћемо светла погасити" садржи унутар себе једну врсту парадокса. Неки тумаче да је реч о једном вицу који се односи на земље источног блока и говори о ономе који посљедњи треба да изађе из државе и погаси светла. Међутим, у дубљем учитавању тај исти појам "кад ћемо светла погасити" може у многим лирским традицијама, не само Србије и окружења, него и шире, да се схвати као једна врста песничког наслеђа, кад човек улази дубоко после мрака у љубавничку ноћ. То би значило "кад ћемо светла погасити" да бисмо ушли у снажну љубавничку ноћ и како би рекао Вилијем Батлер "своје срце спојили са другим срцем".

Нова књига

* ГЛAС: Када ће се појавити Ваша нова књига?

НОВAКОВИЋ: Управо припремам књигу "Свраке, свраке". Међутим, пошто награда "Десанка Максимовић" подразумева и штампање дела поезије из мог целокупног дела, на путу сам да завршим тај избор и да тако прикажем све оно што сам од 1976. године радио. Тај опус ће имати око три хиљаде стихова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.