Душан Ковачевић: Стеријине игре политички програм

Стеријине игре су прихватиле да буду политички пројекат и ја сам већ десет година у некој врсти рата са идеологијом тог фестивала. У једном тренутку Стеријино позорје је одустало од Стерије. Цела идеја на којој почива 160 година Стеријиних игара претвара се у нешто сасвим друго, не би ли се новим представама и новим могућностима удаљило од тога што пише у статуту, а то је Фестивал домаће драме.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" истакнути драмски писац Душан Ковачевић, чија је представа "Живот у тесним ципелама" изведена на "Театар фесту" у Бањалуци.

Ковачевић тврди да су Стеријине игре већ одавно изабрале пут на уштрб највећег српског драмског писца, оснивача школства, оснивача академија наука, народног музеја и народне библиотеке и да неће више учествовати на том фестивалу, јер му није тамо мјесто.

* ГЛAС: У представи "Кукавичлук" Оливера Фрљића, која је добила Стеријину награду, глумци посљедњих 15 минута говоре имена 505 убијених у Сребреници. Да ли је то само идеолошка провокација или и позоришна због сценског недешавања, будући да публика посматра глумце који стоје са стране и само изговарају имена?

КОВAЧЕВИЋ: То, пре свега, није позориште. То може да се назове политичким програмом, ставом, како год хоћете, али позориште, које је део уметности, а уметност је нешто изнад тренутних политичких збивања, нема баш неке додирне тачке с таквом представом. Пошто смо се изборили за велику количину демократије и да свако прича оно што мисли, пошто сам део свега тога, јер сам већ 40 година у позоришту, чини се да је Стеријино позорје изгубило своју уметничку артикулацију и даје примат дневно политичком као што је некад позориште опслуживало снажне политичке идеје и програме који су се звали "За и против".

* ГЛAС: Aко је Ваш нови текст "Живот у тесним ципелама"

метафора која симболизује људску несрећу и осјећај тјескобе која креће од свакодневног хода, да ли је рјешење да изујемо тијесне ципеле и ходамо боси?

КОВAЧЕВИЋ: То је добро питање и док сам писао тај комад имао сам то на уму. Та дилема је поприлично апсурдна, а то је ако имате обућу која вам загорчава живот да ли је решење да по врелом асфалту или по снегу идемо боси. Наравно да је пријатније у кући, али у свакодневном животу, ако сагледамо могућности да се ослободимо тога, једну ствар решавате а другу страшно компликујете. Не зна се која је гора солуција.

Реч је о нечему што не траје само последњих десет-двадесет година бар кад је реч о мом осећању. Та осећања носим још од раног детињства гледајући свет око себе и гледајући ту политичку несрећу у бившој такозваној великој Југославији па током њеног распада и у данашњем времену када су се формирале неке нове државе.

* ГЛAС: Колико је та мјешавина драме и комедије, горког и слатког од којих правите свој "колач" укоријењена у српском менталитету?

КОВAЧЕВИЋ: Aко погледамо традицију наших драмских текстова, ако се сетимо онога што је најбитније у драмској литератури наравно да ћемо кренути од Стерије коме ће 2016. године бити две стотине година од рођења, па Нушића, јер један је обележио драмску литературу 19. века, а један прву половину 20. века, као два пунктна места, наићи ћемо на најквалитетније драме које су горке комедије. И Стерија и Нушић су комедиографи, али заправо комедије слике времена, нарави, политичких збивања и сву своју горчину су провлачили смехом. Чини ми се да је обележје нашег српског менталитета да велике несреће и трагедије покушавамо да осветлимо са неке друге стране. Ти ужаси се не би преживели ако се човек не би бранио смехом. Мислим да је смех једна од најдрагоценијих, а можда и последњих самоодбрана човека.

* ГЛAС: Стерија је наша политичка "пресвлачења" назвао политичком колером и није погријешио. Од Стеријиног времена и настајања "Родољубаца" до данас шта се променило у политичком животу нашег народа?

КОВAЧЕВИЋ: Нажалост, није се много променило. Као што и сами кажете та "пресвлачења" и "Родољупци" зарад користи из деценије у деценију, из века у век су једни те исти. Променила се технологија, убрзало се све оно око човека и квалитативно и квантитативно, а сам човек у својој души у свом бићу није се много променио. Aко бисмо се вратили и у далеку прошлост од античких драма и проблема који су осликани драмама и комедијама од пре две и по хиљаде година човек је негде у суштини остао исти. Напредовала је технологија, напредовала је наука, а човек, биће које шета овом планетом са великим знаковима питања ко је, шта је, где је и данас је исти.

* ГЛAС: Живимо ли у црно-бијелом филму?

КОВAЧЕВИЋ: Могло би се рећи да глобално живимо у филму који поприлично личи на хорор. Aко упалите телевизор и почнете да пратите информативне емисије и посматрате оно што се догађа на планети, а ви сте део те планете, и ви сте у неку руку учесник у томе што се зове садашњост, најблаже речено згрозите се чињенице шта се ради и какво се насиље врши над планетом и над људима на планети.

Тај жанр црно-бели засад је тачан, али ако свет не пронађе додатну снагу, мислим да је кренуло врло погрешним путем и да тај пут не води према нечему белом, него само према црном.

* ГЛAС: Тај песимизам не личи на Вас?

КОВAЧЕВИЋ: Да не бих био песимиста, верујем да ће нека искуства из 20. века уозбиљити људе и упутити их тамо где је боље и нормалније за сваког.

* ГЛAС: Све више је представа, филмова које су права есенција драме, у којима нема наде. Да ли је потребно гледаоцу у биоскопу и позоришту на његов приватни потенцијални песимизам доливати још и свој?

КОВAЧЕВИЋ: Човек без наде је један од најнесрећнијих људи на планети. Човек без наде је апсолутно изгубљен човек. Безнађе као приватно или друштвено осећање је једно од најтрагичнијих. Човек наравно мора да има наду, и мора да је пронађе у себи. Мора да је осмисли, чак и да је измисли ако је потребно. И то што сам ја досад писао и што је изгледало као наличје среће заправо је само једна врста опомена, али ја приватно верујем и трудим се да останем у вери да је све то што се догађа пролазно. Да је то везано за један период нашег живота који мора да се издржи, јер ми на овом свету откако дођемо на њега па док не одемо пролазимо кроз разне периоде. Неки су лепи, неки су мање лепи, а неки су ружни. Једноставно, човек мора да има наду да ће ако не он лично онда генерације које долазе направити неки бољи свет.

Зато нисам љубитељ чисте комедије, јер живот није комедија, а ни чисте драме, јер има и те како и лепих тренутака.

* ГЛAС: Како бисте описали данашњу српску драму?

КОВAЧЕВИЋ: Aко бих опет морао да причам у метафорама, јер реално не сагледавам ствари најбоље, чини ми се да смо по ко зна који пут на раскршћу.

* ГЛAС: Каква је Ваша слика позоришне сцене у Републици Српској?

КОВAЧЕВИЋ: Мислим да је из године у годину све боља. Ту, пре свега, мислим на једну врсту разумевања и жеље људи који воде позориште и публике која све више иде у позориште да је то што се зове позоришна представа један леп културолошки чин. Сама чињеница да је бањалучко Народно позориште постало једно од јако важних позоришта не само у Републици Српској него и на фестивалима у Србији говори о томе да је израсло у крајње озбиљно позориште, са веома добрим ансамблом и изузетно добрим глумцима. Позориште је кућа глумаца, сви остали су ту гости. Долазе и одлазе, а глумац живи у позоришту. Aко имате добре глумце, имате добро позориште. То је тајна овог позоришта.

Звездара

* ГЛAС: Каква је сарадња Звездара театра, на чијем сте челу, и Народног позоришта Републике Српске?

КОВAЧЕВИЋ: Годинама, да не кажем деценијама, смо у пријатељским односима. Радили смо заједно пројекте. Наравно, наше жеље су биле далеко веће и амбициозније од онога кад се сударимо са математиком и са чињеницом да је култура "посљедња рупа на свирали" у свим нашим причама о културном препороду. Радимо и договарамо се за сљедећу сезону да правимо заједничке представе. A ако не можемо да радимо на заједничком пројекту, онда да се гостовањима још више зближе та два позоришта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.