Dušan Kovačević: Sterijine igre politički program

Sterijine igre su prihvatile da budu politički projekat i ja sam već deset godina u nekoj vrsti rata sa ideologijom tog festivala. U jednom trenutku Sterijino pozorje je odustalo od Sterije. Cela ideja na kojoj počiva 160 godina Sterijinih igara pretvara se u nešto sasvim drugo, ne bi li se novim predstavama i novim mogućnostima udaljilo od toga što piše u statutu, a to je Festival domaće drame.

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" istaknuti dramski pisac Dušan Kovačević, čija je predstava "Život u tesnim cipelama" izvedena na "Teatar festu" u Banjaluci.

Kovačević tvrdi da su Sterijine igre već odavno izabrale put na uštrb najvećeg srpskog dramskog pisca, osnivača školstva, osnivača akademija nauka, narodnog muzeja i narodne biblioteke i da neće više učestvovati na tom festivalu, jer mu nije tamo mjesto.

* GLAS: U predstavi "Kukavičluk" Olivera Frljića, koja je dobila Sterijinu nagradu, glumci posljednjih 15 minuta govore imena 505 ubijenih u Srebrenici. Da li je to samo ideološka provokacija ili i pozorišna zbog scenskog nedešavanja, budući da publika posmatra glumce koji stoje sa strane i samo izgovaraju imena?

KOVAČEVIĆ: To, pre svega, nije pozorište. To može da se nazove političkim programom, stavom, kako god hoćete, ali pozorište, koje je deo umetnosti, a umetnost je nešto iznad trenutnih političkih zbivanja, nema baš neke dodirne tačke s takvom predstavom. Pošto smo se izborili za veliku količinu demokratije i da svako priča ono što misli, pošto sam deo svega toga, jer sam već 40 godina u pozorištu, čini se da je Sterijino pozorje izgubilo svoju umetničku artikulaciju i daje primat dnevno političkom kao što je nekad pozorište opsluživalo snažne političke ideje i programe koji su se zvali "Za i protiv".

* GLAS: Ako je Vaš novi tekst "Život u tesnim cipelama"

metafora koja simbolizuje ljudsku nesreću i osjećaj tjeskobe koja kreće od svakodnevnog hoda, da li je rješenje da izujemo tijesne cipele i hodamo bosi?

KOVAČEVIĆ: To je dobro pitanje i dok sam pisao taj komad imao sam to na umu. Ta dilema je poprilično apsurdna, a to je ako imate obuću koja vam zagorčava život da li je rešenje da po vrelom asfaltu ili po snegu idemo bosi. Naravno da je prijatnije u kući, ali u svakodnevnom životu, ako sagledamo mogućnosti da se oslobodimo toga, jednu stvar rešavate a drugu strašno komplikujete. Ne zna se koja je gora solucija.

Reč je o nečemu što ne traje samo poslednjih deset-dvadeset godina bar kad je reč o mom osećanju. Ta osećanja nosim još od ranog detinjstva gledajući svet oko sebe i gledajući tu političku nesreću u bivšoj takozvanoj velikoj Jugoslaviji pa tokom njenog raspada i u današnjem vremenu kada su se formirale neke nove države.

* GLAS: Koliko je ta mješavina drame i komedije, gorkog i slatkog od kojih pravite svoj "kolač" ukorijenjena u srpskom mentalitetu?

KOVAČEVIĆ: Ako pogledamo tradiciju naših dramskih tekstova, ako se setimo onoga što je najbitnije u dramskoj literaturi naravno da ćemo krenuti od Sterije kome će 2016. godine biti dve stotine godina od rođenja, pa Nušića, jer jedan je obeležio dramsku literaturu 19. veka, a jedan prvu polovinu 20. veka, kao dva punktna mesta, naići ćemo na najkvalitetnije drame koje su gorke komedije. I Sterija i Nušić su komediografi, ali zapravo komedije slike vremena, naravi, političkih zbivanja i svu svoju gorčinu su provlačili smehom. Čini mi se da je obeležje našeg srpskog mentaliteta da velike nesreće i tragedije pokušavamo da osvetlimo sa neke druge strane. Ti užasi se ne bi preživeli ako se čovek ne bi branio smehom. Mislim da je smeh jedna od najdragocenijih, a možda i poslednjih samoodbrana čoveka.

* GLAS: Sterija je naša politička "presvlačenja" nazvao političkom kolerom i nije pogriješio. Od Sterijinog vremena i nastajanja "Rodoljubaca" do danas šta se promenilo u političkom životu našeg naroda?

KOVAČEVIĆ: Nažalost, nije se mnogo promenilo. Kao što i sami kažete ta "presvlačenja" i "Rodoljupci" zarad koristi iz decenije u deceniju, iz veka u vek su jedni te isti. Promenila se tehnologija, ubrzalo se sve ono oko čoveka i kvalitativno i kvantitativno, a sam čovek u svojoj duši u svom biću nije se mnogo promenio. Ako bismo se vratili i u daleku prošlost od antičkih drama i problema koji su oslikani dramama i komedijama od pre dve i po hiljade godina čovek je negde u suštini ostao isti. Napredovala je tehnologija, napredovala je nauka, a čovek, biće koje šeta ovom planetom sa velikim znakovima pitanja ko je, šta je, gde je i danas je isti.

* GLAS: Živimo li u crno-bijelom filmu?

KOVAČEVIĆ: Moglo bi se reći da globalno živimo u filmu koji poprilično liči na horor. Ako upalite televizor i počnete da pratite informativne emisije i posmatrate ono što se događa na planeti, a vi ste deo te planete, i vi ste u neku ruku učesnik u tome što se zove sadašnjost, najblaže rečeno zgrozite se činjenice šta se radi i kakvo se nasilje vrši nad planetom i nad ljudima na planeti.

Taj žanr crno-beli zasad je tačan, ali ako svet ne pronađe dodatnu snagu, mislim da je krenulo vrlo pogrešnim putem i da taj put ne vodi prema nečemu belom, nego samo prema crnom.

* GLAS: Taj pesimizam ne liči na Vas?

KOVAČEVIĆ: Da ne bih bio pesimista, verujem da će neka iskustva iz 20. veka uozbiljiti ljude i uputiti ih tamo gde je bolje i normalnije za svakog.

* GLAS: Sve više je predstava, filmova koje su prava esencija drame, u kojima nema nade. Da li je potrebno gledaocu u bioskopu i pozorištu na njegov privatni potencijalni pesimizam dolivati još i svoj?

KOVAČEVIĆ: Čovek bez nade je jedan od najnesrećnijih ljudi na planeti. Čovek bez nade je apsolutno izgubljen čovek. Beznađe kao privatno ili društveno osećanje je jedno od najtragičnijih. Čovek naravno mora da ima nadu, i mora da je pronađe u sebi. Mora da je osmisli, čak i da je izmisli ako je potrebno. I to što sam ja dosad pisao i što je izgledalo kao naličje sreće zapravo je samo jedna vrsta opomena, ali ja privatno verujem i trudim se da ostanem u veri da je sve to što se događa prolazno. Da je to vezano za jedan period našeg života koji mora da se izdrži, jer mi na ovom svetu otkako dođemo na njega pa dok ne odemo prolazimo kroz razne periode. Neki su lepi, neki su manje lepi, a neki su ružni. Jednostavno, čovek mora da ima nadu da će ako ne on lično onda generacije koje dolaze napraviti neki bolji svet.

Zato nisam ljubitelj čiste komedije, jer život nije komedija, a ni čiste drame, jer ima i te kako i lepih trenutaka.

* GLAS: Kako biste opisali današnju srpsku dramu?

KOVAČEVIĆ: Ako bih opet morao da pričam u metaforama, jer realno ne sagledavam stvari najbolje, čini mi se da smo po ko zna koji put na raskršću.

* GLAS: Kakva je Vaša slika pozorišne scene u Republici Srpskoj?

KOVAČEVIĆ: Mislim da je iz godine u godinu sve bolja. Tu, pre svega, mislim na jednu vrstu razumevanja i želje ljudi koji vode pozorište i publike koja sve više ide u pozorište da je to što se zove pozorišna predstava jedan lep kulturološki čin. Sama činjenica da je banjalučko Narodno pozorište postalo jedno od jako važnih pozorišta ne samo u Republici Srpskoj nego i na festivalima u Srbiji govori o tome da je izraslo u krajnje ozbiljno pozorište, sa veoma dobrim ansamblom i izuzetno dobrim glumcima. Pozorište je kuća glumaca, svi ostali su tu gosti. Dolaze i odlaze, a glumac živi u pozorištu. Ako imate dobre glumce, imate dobro pozorište. To je tajna ovog pozorišta.

Zvezdara

* GLAS: Kakva je saradnja Zvezdara teatra, na čijem ste čelu, i Narodnog pozorišta Republike Srpske?

KOVAČEVIĆ: Godinama, da ne kažem decenijama, smo u prijateljskim odnosima. Radili smo zajedno projekte. Naravno, naše želje su bile daleko veće i ambicioznije od onoga kad se sudarimo sa matematikom i sa činjenicom da je kultura "posljednja rupa na svirali" u svim našim pričama o kulturnom preporodu. Radimo i dogovaramo se za sljedeću sezonu da pravimo zajedničke predstave. A ako ne možemo da radimo na zajedničkom projektu, onda da se gostovanjima još više zbliže ta dva pozorišta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.