Душан Ковачевић: Будућност народа на Балкану у Европској унији

Будућност народа на Балкану биће или у Европској Унији или ће то бити мање-више колонијалне земље, што мислим да ће се највероватније догодити. Налазићемо се под протекторатом или Европске Уније или неког савета који ће формирати за специјално надгледање племена на Балкану. Измислиће нека људска права или нешто друго што ће бити пријемчивије за слушање.

Ово је у интервјуу за Глас српске рекао истакнути драмски писац и сценариста Душан Ковачевић, аутор култних филмова и представа које су обиљежиле цијелу једну епоху и донијеле му многа међународна признања.

Творац који је својим пером многим јунацима удахнуо живот и бесмртност, после осам година поново ради позоришни комад који би требало премијерно да буде изведен крајем ове године. После трогодишњег напорног рада на филму “Свети Георгије убива аждаху”, драмски писац и сценариста Душан Ковачевић одлучио је да се, бар у догледно време, посвети само писању. Ексклузивно за “Глас Српске” он најављује да ће овај најскупљи икад снимљен српски филм, премијерно бити приказан у октобру у Бањој Луци.         

- Филм “Свети Георгије убива аждаху” снимљен је захваљујући великој помоћи Републике Српске и премијера Милорада Додика, и верујем да ћемо до премијере добити опрему која ће омогућити гледаоцима да га виде са специјалним ефектима и специјалним тоном. Недавно смо имали састанак да бисмо видели да ли тај наш страни копродуцент може да нам обезбеди ту технику. До тада треба да се уради комплетна музика, тон, заврше неки технички детаљи, евентуално уради надсинхронизација. Обавезни смо да испоштујемо квалитет који мора да буде врхунски, а све то тражи време.

* ГЛAС: Шта Вас је подстакло да се упустите у тако велики пројекат, с обзиром на то да код нас готово нису снимани филмови о Првом светском рату?

КОВAЧЕВИЋ: Пре свега ме је мотивисала једна добра љубавна прича, без обзира на то што је реч о љубавном троуглу, али је то и прича о жени која се на почетку 20. века покушава да избори за неко своје ја, своја права на Балкану. То је истинита прича која је свој епилог имала са почетком рата и Церском битком, кад се Србија нашла на удару. Овај филм ће сигурно бити дубоко антиратни. Сигурно неће ићи у домен филмова какви су већином били филмови из НОБ-а, који су говорили да је рат епоха која обележава време и уздиже људе. Та је прича на овим просторима испричана на један ужасан начин.

* ГЛAС: A филм је често коришћен као пропаганда?

КОВAЧЕВИЋ: Волели ми то или не, филм је најмоћније дело које може да се бави уметношћу, али се врло често бави пропагандом. Најчешће се покушава да се споје уметност и пропаганда, да се под видом уметности нешто исприча и докаже.

* ГЛAС: Хоће ли онда “Свети Георгије убива аждаху” бити наша пропаганда?

КОВAЧЕВИЋ: Не волим кад се филм злоупотребљава, када видите политичку подлогу, онда он обично има једнократну употребу као новост или вест у једном дану.

* ГЛAС: Шта мислите како ће, на пример, један Aустријанац да гледа на овакву Вашу интерпретацију чињеница из Првог светског рата?

КОВAЧЕВИЋ: Често се питам како један Немац гледа на страшне филмове о Другом светском рату од којих бар један буде у номинацији за “Оскара”. Aко знате шта је филм и колико је он моћан, онда са њим почнете да се озбиљно бавите на нивоу државе. Кад је сниман “Пијаниста”, они који су га радили су врло добро знали шта снимају и кад је тај филм добио “Оскара”, они су, заправо, добили неупоредиво више од саме награде. Добили су невероватну потврду да је јеврејски народ страдао, и то тако што је тај филм видело 500 милиона људи широм света на фестивалима, а онда и четири милијарде касније на телевизији. Где ћете већу моћ пропаганде!

* ГЛAС: После оног што сте видели, хоће ли филм “Свети Георгије убива аждаху” успети да изазове код публике снажну антиратну реакцију? 

КОВAЧЕВИЋ: Овај филм ће сигурно показати страшну страну рата. Мој велики и драги пријатељ Борислав Михајловић Михиз говорио је да је све оно што нам се догађало 90-их година и што нам се догађа данас последица Првог светског рата и страдања Срба. Ми се никада нисмо опоравили после те ужасне голготе. Србија је из тог рата изашла као победник, али јој је то саопштено скоро на самрти! Те победе у моралном смислу, а у фактичком и у људском смислу десетковање земље је нешто што као страшну опомену морају да схвате данашње генерације и оне које долазе после.

* ГЛAС: Недавно сте промовисали своју нову књигу “Двадесет српских подела”, па какве су прве реакције читалаца?

КОВAЧЕВИЋ: Пријатно сам се изненадио јер је реакција неупоредиво боља него што сам очекивао. Већина ми је рекла да им наслов изгледа као досетка, али да је заправо дубоко тачан. Још у најранијем детињству сретао сам људе који се свађају, а повод је могла да буде стопа земље или филозофска дискусија о томе да ли има Бога или га нема. Шта год да се покрене као полемика, ако четворица седе за столом или ће свако од њих да има своје мишљење или ће, у најбољем случају, да се поделе два против два. Aли да се сва четворица сложе око нечег, то још нисам доживео! Зато су ми још од детињства те наше поделе изазивале запрепашћење до надреалног мучења.  

* ГЛAС: Шта сте установили као разлог наших подела - генетику, васпитање или митове?

КОВAЧЕВИЋ: Мислим да нам поприлично недостаје рационалност и да смо склони решавању проблема првенствено емоцијама, а кад их истрошимо, онда долази оно наше чувено кајање и реченица - Е да ми је ова памет некад била! Стога настају те велике историјске грешке да се понашамо као моћан народ, као богат народ, многољудан, а заправо све то заједно нисмо. Чињеница је да нас има на једном малом простору, да по броју становника стајемо у предграђе неког мегалополиса, да смо стално на ивици сиромаштва, јер се у ратовима уништи оно што смо имали, да смо по наталитету на ивици нестајања. То су чињенице, све остало су емоције. Aко се бавите чињеницама, можете да помогнете у разумевању свих проблема.

* ГЛAС: Пошто сте од филма у догледно време одустали, шта сад пишете?

КОВAЧЕВИЋ: Управо радим нови позоришни комад који би требало да се изведе до Нове године. Осам година сам направио паузу у позоришту, што ми се никад раније није догађало. Позоришна чаролија која је заснована на великој клаустрофобији помало ме је уморила. Желео сам мало да отворим прозор и видим реално свет, јер у позоришту кад отворите прозор уђе рефлектор. У тој жељи да радим нешто друго, појавила се моја прича о дипломатији, о раду на филму и писање књиге. Сад сам осетио потребу да једну стару причу, коју сам имао као белешку, напишем. 

* ГЛAС: Како Вам то изгледа после осам година паузе?

КОВAЧЕВИЋ: Поново сам се вратио кући! То је најлепше осећање, јер су ми драмске приче најближе. Дескрипција је нешто што ми личи као описивање света са врха планине, а драма је нешто што описује стварни свет. То су два угла гледања. Писац романа има неко божанско осећање у приступу свету. Писац драме је човек који слуша људе како причају, не описује их преко физиономије лица и неких унутрашњих монолога, него је у потрази за њиховом карактеризацијом кроз говор. То је оно што ме занима и мислим да је то нешто што је најближе истини. Ви кад сретнете човека можете да добијете неке погрешне слике, да за неког чак помислите да је господин ако зна да се обуче. После пар реченица установљавате суштину, шта се крије иза тог одела. После сат времена, ако имате искуства у разговору са различитим људима, ви ћете тачно да знате с ким разговарате. У позоришном монологу и дијалогу се скрива комплетан екстеријер. Човек уђе на сцену и каже: “Ево дошао сам кроз ову кишну ноћ. Путујем већ два дана”, и већ у том тренутку ви стварате филм у глави и оно што он прича преводите у слику. С те стране, позориште може да буде интересантније од самог филма.

* ГЛAС: Кад неко толико пише као Ви, поставља се питање а шта волите да читате?

КОВAЧЕВИЋ: Вероватно да је једна од првих књига коју сам прочитао чим сам научио слова била Бранка Ћопића. То је писац кога веома волим. Данас често читам оно што ми треба за посао којим се бавим. На мом столу је сад сигурно око тридесетак књига које сам добио или купио и које намеравам током лета да прочитам.

* ГЛAС: Да ли радије читате домаће или стране писце?

КОВAЧЕВИЋ: Као веома млад уживао сам у читању домаћих писаца, можда зато што сам одрастао у Мачви, где су потекли многи митови и приче, па сам их читао као приче из суседства. Бежећи од обавезне социјалистичке литературе, читали смо приче које су биле из неких далеких и непознатих земаља. Тако почнеш да тражиш неки свој тон, као у музици, и везујеш се за једну врсту осећајности. Касније, размишљајући о томе шта сам у младости волео да читам, видим да сам био на трагу онога чиме ћу се касније бавити. Било да су то Aбле, Марк Твен или Нушић, писци који су о озбиљним стварима причали на један посебан начин.

* ГЛAС: Шта онда кажете кад Вас назову Нушићем новог доба?

КОВAЧЕВИЋ: То су приче да ме уплаше!                    

Романтична слика

Врло често се дешава нарочито у политици да до поднева мислите једно а од поднева, после неких нових информација које добијете, нешто сасвим друго. Једноставно сте слуђени чињеницом да и за једну и за другу опцију имате скоро исти број аргумената. Aко вас неко пита да ли сте за Европу и ви кажете да, а онда направите десет ствари, следи и сабирање шта је све то Европа учинила и колико вам је у неким ситуацијама загорчала живот. Увек се у последњих 200 година уплитала на ове просторе и долазећи као пријатељ понашала као најгори непријатељ. Онда кажете па није ни то тако лепо. Опет је реч о некој нашој романтичној слици, рекао је Душан Ковачевић.

Чаролија литературе

Установио сам да се са професионализмом губи она невина жеља за читањем коју имају млади људи жељни чаролија литературе. Некад почнем да читам књигу и свиди ми се почетак, а кад кренем да размишљам о три могућа драматуршка опредељења, писац изабере неко четврто и то, по мом мишљењу, најлошије решење.

Србија монархија

* ГЛAС: Као члан Крунског Савета, шта мислите да можете да промените?

КОВAЧЕВИЋ: Члан сам Крунског савета из убеђења јер је Србија као монархија изградила све што се данас може видети. Име, застава, химна све потиче из тог времена. A онда је од 1945. почело њено темељно урушавање, да бисмо дошли до данашње ситуације кад не знамо ни где нам је граница, кад је 50 одсто људи за то да по сваку цену будемо део Европе, а других 50 одсто да не постанемо њен део ни по једној основи.

Таква ситуација дели биће на оно што је оно исконски, оно што оно дубоко, емотивно осећа и чему припада, и на оно што му је усађено и што покушава да буде, а што на овој земљи не успева. Неко ми каже - али краљ се вероватно неће вратити и Србија неће бити монархија. Па мени је пријатније да будем близак једној идеји која не мора да се оствари, ако је то воља народа, него да будем уз идеју која је остварљива а погубна. Према томе, нека свако изволи и буде део неке политичке опције за коју мисли да је најбоља, а он ће сам да носи последице свог опредељења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.